Lovćenac: Nismo „Milogorci“, već Crnogorci! Ovo ovde je naša kuća

MONDO je posetio vojvođansko mestašce u kojem više od sedam decenija žive Crnogorci. Boli ih kada čuju državne funkcionetre Srbije na koji način pričaju o Crnogorcima i poručuju: „Crnogorci su uvek bili uz Srbe, ginuli su, i sad bismo! Ali, naša majka je Crna Gora“.

Na 140 kilometara od Beograda nalazi se mesto Lovćenac u kojem od Drugog svetskog rata žive pretežno Crnogorci. Da ne znate da ste usred Vojvodine, rekli biste da ste u nekom crnogorskom mestu. Uostalom i samo ime mesta Lovćenac dovoljno govori.

Do Lovćenca vodi ravan put preko Vrbasa i Feketića, a pred ulaz u mesto Lovćenac je uzbrdica, solidna za ovak kraj Srbije. Valjda i to kazuje da je ovo mesto posebno.

„Ako pogledaš, u Lovćencu, procentualno, živi više Crnogoraca nego u Crnoj Gori. Nas ovde ima više od 60%, a u Crnoj Gori oko 45%„, kaže nam u polušali (više u zbilji) Dragan Martinović iz Nacionalnog savjeta crnogorske manjine Lovćenac.

Ekipa MONDA je posetila Lovćenac baš u ovo ludo vreme kada su odnosi Srbije i Crne Gore nikad lošiji, neprirodni, ako hoćete – nenormalni. Jer, stvarno nije normalno da dve najbliže zemlje, koje su poslednje „ugasile svetlo“ u nekada zajedničkoj kući zvanoj Jugoslavija, dve bratske zemlje, „dva oka u glavi“, danas budu u teškoj „porodičnoj svađi“, zavađene.

I ljubazni domaćini i ja smo vrteli glavom, saglasni da to zaista nije normalno. Ali, ističu i da je sve to politika i da ljude, narode niko ne može da posvađa. A ako se to dogodi, onda je problem u nama, a ne u političarima.

Ispred prostorija Nacionalnog savjeta lokalni kafić u kojem se okupljaju svi. I stalno je smeh, međusobne prozivke na razne teme.

„Novinar, o svemu možeš da pišeš, ali ne diraj samoupravljanje„, šali se simpatični gazda lokala, koji dobija kritike da je u njegovom objektu „mršava ponuda“.

Lovćenac su od 1945. do 1948. godine naselili kolonizatori, uglavnom iz cetinjskog i barskog sreza. Sada ovde živi treća generacija Crnogoraca. U mestu ima oko 3.500 ljudi, od toga više od 2.000 Crnogoraca. Sve u ovom mestu nosi naziv po nečem crnogorskom, a nekada je mesto živelo zahvaljujući Poljoprivrednom dobru „Njegoš“, koje je bilo stub. FK Njegoš je dao nekoliko velikih igrača – Popividu, Kustudića…

„Mi imamo običaj da kažemo da je Lovćenac centar crnogorske dijaspore, jer je jedino mesto van Crne Gore gde su Crnogorci većinski narod“, kaže Nikola Muhadinović i nastavlja: „Mi ovde živimo normalno, nemamo nikakvih problema, obeležavamo sve svoje praznike. Lovćenac je zadržao sve svoje običaje i to nećemo nikad menjati“.

Ovo je i jedino mesto u Srbiji gde je crnogorski jezik zvanično uveden u upotrebu od 2010. godine. I svi zaista pričaju „po crnogorski“.

„UVEK UZ SRBIJU, PRVI ĆEMO DA JE BRANIMO!“

Sve ono što se trenutno dešava na relaciji Srbija – Crna Gora im se nimalo ne dopada.

„Ova dva naroda su najbliža. Mi ovde živimo zajedno, ima i onih koji nisu Crnogorci, ali su poprimili naš govor i na račun toga pravimo šalu“, kaže Dragan Martinović.

Izjave pojedinih državnih funkcionera, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, koji su najoštriji u retorici, a pogotovo lidera radikala Vojislava Šešelja, prilično ih bole i ljute.

„Šta je taj Šešelj? Četnički vojvoda, ‘džuboks vojvoda’, kako ga ono zovu…“, kaže Martinović, a Nikola Muhadinović se nadovezuje:

„Bio je Šešelj u Lovćencu. Nema nikakvih problema, može da dođe ko god hoće, ali on nema ovde nikakvu podršku. Ima, možda, par njih koji su kod njega, to je njihovo pravo, ali većinski narod ovde neće podržati izjave tog četničkog vojvode. Kad je bio ovde provocirao je da crnogorska nacija ne postoji, da smo izmišljena nacija“.

Muhadinović podvlači da su oni Crnogorci koji vole i poštuju Srbiju.

„Crna Gora je samostalna država od 2006. godine, mi smo bili za to i proslavljali smo ovde nezavisnost, jer nam je milo i drago što se Crna Gora opet naziva državom. Mi se ovde ženimo pod crnogorskim barjacima. Ali, mi smo lojalni građani Srbije, poštujemo ovu zemlju i da se, ne daj bože, desi neki problem, mi bismo prvi stali na stranu Srbije, kao što je to uvek bilo. Ovo je naša država. Moj otac se rodio ovde, pa ja, sad moje dete, moj deda je došao tokom kolonizacije… Crnogorci su dali veliki doprinos Srbiji“, ističe on.

Na portalima, uključujući MONDO, na društvenim mrežama, ima onih koji su podlegli niskim, šovinističkim strastima, pa sad teraju Crnogorce iz Srbije, nazivaju ih „Milogorcima“. Šta vi kažete na takve komentare, a verujem da će ih biti i na ovom tekstu?

„To je njihova sramota! Nije Srbija njihovo vlasništvo i prćija da nekoga šalju nazad i u Crnu Goru, Hrvatsku… ne znam ni ja gde. Mi smo, možda, i duže od njih ovde, mi smo ovde od 1945. godine, 75 godina, ne znam da li su Dačići i Vulini toliko ovde“, kaže Dragan Martinović i dodaje da to što se dešava između dve države ne mogu da rešavaju obični ljudi, građani.

„Ovo je čista politika“, kažu u glas Martinović, Muhadinović i Mirjana Roganović i ukazuju na slučaj (nekažnjenog) paljenja zastave Crne Gore na ambasadi u strogom centru Beograda tokom protesta zbog Zakona o slobodi veroispovesti, kojem se Srpska pravoslavna crkva i vernici suprostavljaju, smatraju da će time biti oduzeta crkvena imovina.

„Popovi treba da se drže mantije, a političari politike. Crkva treba da se drži crkvenih stvari, ne treba da se bavi time da li će Crna Gora da prizna Kosovo ili neće, ili nešto drugo, to je mešanje u unutrašnje političke stvari“, ističe Muhadinović.

Naglašava da nemiri nikome ne odgovaraju, jer može lako da se dogodi da se to prelije u Srbiju. Ili kako on kaže: „Da to pređe ovde kod nas“.

Muhadinović kritikuje i način na koji se mitropolit Amfilohije postavlja u celoj ovoj stvari, a glavni je kritičar predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, koga često naziva „nekrstom, antihristom“ i slično.

„Ponavljam da crkva treba da se bavi svojim duhovnim stvarima, a država državnim. On proklonje i političare u Crnoj Gori i u Srbiji. Ne može pop da proklinje Dačića, ma koliko se ja ne slagao sa Dačićem. To nije u redu. Taj isti Amfilohije je bio na strani Đukanovića, bio je za nezavisnost Crne Gore, pa su ga tada napadali ovi koji su sada iz njega“, primetio je Muhadinović.

Martinović dodaje: „Ovo je sve oko borbe za vlast i ovakve stvari se uvek dešavaju kad su izbori. Pa, pogledaj šta se dešava u Srbiji – tuku se, čupaju se, isti narod, pa su tenzije. Ovo treba da reše političari, predsednici država, vlada, ministri, a ne da se svađaju narodi i da se pale zastave Crne Gore po Beogradu, ružno je to. Dižu se tenzije, da neko doživljava neprijatnost zato što je Crnogorac. Ja, lično, nisam doživeo, ali ima onih koji jesu“.

Ukazuju da sve te zapaljive, neoprezne izjave političara dovode do toga da se ljudi uplaše. Jedna od posledica je da je na svakom popisu Crnogoraca sve manje.

„Na svakom popisu nestane pola Crnogoraca. Vidi se da postoji velika zabrinutost Srbije oko toga koliko ima Srba u Crnoj Gori, a niko ne pominje da se smanjuje broj Crnogoraca u Srbiji. Ljudi se osećaju ugroženim i zaplašenim posle svakojakih izjava o Crnogorcima. Ovde u Lovćencu nema problema, ja ću uvek da se izjašnjavam kao Crnogorac, a ako mi neko ne bude dozvolio da se izjasnim kao Crnogorac, ja ću da prodam ovo nešto imovine i da odem“, kaže Martinović.

Upitani kolika je odgovornost Crne Gore za ovo što se dešava, Martinović odgovara:

„Ja mislim nimalo. Crna Gora je samo stalna država, vodi računa o svojim interesima. Jeste deset puta manja od Srbije, ali ne dozvoljava mešanje u unutrašnja pitanja. Šta god da je Crna Gora uradila od 2006. godine, uvek su iz Srbije kretali negativni komentari. Ne od svih, naravno, ali bilo je negativnih komentara. Mislim da Srbija uvek malo ‘jače’ nastupa prema Crnoj Gori, a ne bi trebalo tako. Pogledaj samo naslove u ovdašnjoj štampi: ‘Milo sprema ‘Oluju’ i slično. I onda se stvara tenzija, ljudi se gledaju ispod oka. A Crnogorci u Srbiji posle svih tih komentara treba ovde da žive, da rade, da im se deca rađaju…“.

Kaže da je Srbima u Crnoj Gori ponuđemo sve – i da učestvuju u vlasti, kao i da postoji jedna, Pravoslavna crkva, crkva svih pravoslavaca.

„Ali, oni oni to neće“, konstatuje Martinović.

Pomalo su ljubomorni na to kako se Srbija ophodi prema svojoj dijaspori u Crnoj Gori, jer bi voleli da se i Crna Gora tako ophodi prema njima. Imaju podršku od lokalnih vlasti u Malom Iđošu (sada Srpska napredna stranka, prethodno Socijalistička partja Srbije) za sve manifestacije, dobijaju i novac iz budžeta koji je namenjen nacionalnim manjinama. Bili su u Lovćencu i bivši predsednik Crne Gore Filip Vujanović, nekadašnji predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, obećavali su veću pomoć…

„Ja ću otvoreno da kažem – mislim da Srbija više vodi računa o Srbima u Crnoj Gori, nego Crna Gora o Crnogorcima u Srbiji. Mi sarađujemo i sa vlastima u Crnoj Gori i sa dijasporom, ali to je nedovoljno u odnosu na to koliko Srbima pomaže Srbima u Crnoj Gori. Pa, mi više sredstava dobijamo od ovdašnjih vlasti nego iz Crne Gore“, navodi Muhadinović.

Kaže da Srbija više treba da se fokusira na svoje probleme.

„Ako se ovako nastavi, neće biti dobro. Ne valjaju nam Crnogorci, ne valjaju Hrvati, Mađari… Treba više da se pozabavimo našim dvorištem. Ovo sa Crnom Gorom mora da se reši, ružno je to što se dešava. Mi kao Udruženje Crnogoraca, i to zapiši, mi smo za to da se tenzije spuštaju, da ne pravimo problem gde ga nema“, poručio je Muhadinović.

Baš u vreme kada smo razgovarali stigla je vest da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić posle izbora u Srbiji 21. juna pozvati na sastanak šefa crnogorske države Mila Đukanovića.

Da sad prekoputa vas umesto mene sede Vučić i Đukanović, šta biste im rekli?

„Isto ovo što i tebi! Da sednu, da se dogovore oko svega, da više nema svađa. Nisu ludi nijedan ni drugi, Đukanović je ceo život u politici, priznat je državnik, pa on je i savetovao Vučića u početku. Da sednu, da se dogovore, i da zabrane da bilo ko iz Srbije kaže nešto ružno o Crnoj Gori i obrnuto, da bilo ko iz Crne Gore kaže nešto ružno o Srbiji. Ovo jedino njih dvojica mogu da reše“, kaže Dragan Martinović.

Šta god da se dogodi, u Lovćencu neće biti promena. Svako ko je dobronameran biće dočekan raširenih ruku.

„Naše odnose niko ne može da pokvari. Mi ne delimo ljude po nacionalnoj ili verskoj osnovi, već ko je kakav čovek. Mi ovde živimo i sa Srbima, Mađarima, ovde smo svoji na svome. Ja tebe doživljavam kao prijatelja, došao si ovde kod nas a na nama je da te dočekamo kako valja“, kaže mi Nikola Muhadinović.

Martinović dodaje:

„Nismo mi ovo ovde dobili na pušku i sablju, već nam je dato, ovo je naše. Svako ko nas tera, to je njegov obraz. Ružno je da nas neko naziva ‘Milogorcima’, mi smo Crnogorci i ne može niko da nas šalje nigde, ovo je naše“.

EKONOMSKO STANJE: „UČINJENA NAM JE VELIKA NEPRAVDA“

Lovćenac je mesto koje doživljava sudbinu mnogih sličnih manjih mesta u Srbiji. Ipak, ono što je vlast 2008. godine uradila, značajno je ugrozilo opstanak. Poljoprivredno dobro „Njegoš“ je naprasno prodato, zemlja je oduzeta, a sve zbog duga od 100.000 evra.

„Lovćenac je tada ekonomski poništen, načinjena je velika nepravda ovom mestu, oteta je cela imovina, a niko to nije sprečio. Kad su Crnogorci naseljeni ovde 1945. godine, da bi mogli da opstanu, da prežive, dobili su zemlju. BIlo je 3.500 hektara i od te zemlje se živelo sve do 2008. godine. Ta firma ‘Njegoš’ je sve napravila – puteve, fabrike, vodovod, bila je jedna od jačih u bivšoj Jugoslaviji, imala je svoja odmarališta u Budvi i u Ulcinju. A onda, 2008. godine kada su na vlasti bili oni profesionalni lopovi, firma je oteta, a ljudi su ostali na ulici, bez ičega. I niko se time nije bavio do danas. Bilo je 1.000 zaposlenih, a sad ih ima 10. Čovek je kupio za 15 miliona evra, a ostalo je 10 miliona evra i niko od do tada zaposlenih ništa nije dobio, nije bilo nikakvog socijalnog programa. Bilo je raznih firmi po Srbiji koje su propale, bile u stečaju, pa su ljudi dobijali nekakav novac, ako ne od firme, onda od države, a ovde niko nije dobio ni dinara. Ljudi su pomrli, raselili se, niko o tome više ne priča… Vučić treba da dođe ovde da nas pita ovo što si nas ti pitao, da vidi u čemu je problem, da se nekako reši ovaj problem, da pošačje neke pametne ljude. Ni država Crna Gora nije tada reagovala, iako je znala sve, upućivani su dopisi, obaveštenja… ali ništa se nije pomerilo za milimetar“, kažu Martinović i Muhadinović.

Najveći problem je što u Lovćencu ne radi više nijedna firma, nijedno preduzeće. Stanovnici Lovćenca rade u Bačkoj Topoli, Vrbasu, Novom Sadu. Deca iz ovog mesta se školuju u Vrbasu i u Noovm Sadu, teško da će da se vraćaju ovde. Nekada je u školi u Lovćencu bilo 1.250 đaka, sad ih ima jedva 250.

U svakom razredu samo po jedno odeljenje!

„A nekada je bilo po tri odeljenja u svakom razredu“, dodaje Mirjana Roganović.

„Mi ovde živimo lepo, mirno, ja ne zaključavam automobil, ali problem su ta radna mesta. Ima posla u okolnim mestima, ko hoće da radi, ima posla, ali ovde, ovde nema, a plodna je zemlja…“, kaže Muhadinović.

Na pitanje kakva je perspektiva Lovćenca i zašto su onda ostali, odgovara: „Ja ću, kao i drugi, da ‘poteram’ decu. A gde ću? Ja volim ovo ovde, ovde sam rođen, ovde su mi majka i otac, moram da se brinem o njima“.

Za kraj pitam domaćine, gde da idem na more?

„Moraš u Crnu Goru, nego đe ćeš?! To je najsigurnija destinacija. Najljepša zemlja na svijet“, kaže odlučno Mirjana Roganović, a Dragan Martinović dodaje u šali: „Gde god da odeš samo reci da si sedio sa Crnogorcima u Lovćencu“.

Pozdravljamo se sa našim ljubaznim domaćinima, koji nam dobacuju: „Vidimo se u avgustu na viteškim igrama ovde!“.

„Može, ali da ne bacate nas, nego kamenje“, odgovaramo u šali.