Bačka Topola u raljama srpske tranzicije

Iz Bačke Topole sam otišao sa 14 godina u srednju školu u Novi Sad. „Odakle si beše, iz Bačke Palanke?“, bilo je uobičajeno pitanje u novoj sredini.

Iz osnovne škole uglavnom imam lepe uspomene. Topola je bila idealno mesto za odrastanje; imali smo bazen i jezero za kupanje, terene za sport, njive i salaše za izlete. Leto sam provodio na biciklu ili igrajući fudbal, tenis i košarku. Ljudi su uglavnom imali novca i deca su odrastala više ili manje bez briga.

Danas je, kao i mnoga mesta industrijske provincije, BačkaTopola veliki gubitnik tranzicije. Postere propasti nije daleko naći, u samom su centru varoši.

Motel, na glavnoj raskrsnici, koji je u srećnija vremena okupljao lovce iz Italije na njihovim izletima po bačkim njivama, sad je ruglo, budući da ga je bivši „kralj drumova“, Mile Jerković, kupio, srušio, počeo renoviranje, ali nije dovršio. Motel je u stečaju, a teško je naći kupca.

Sportski centar „Venus“, preko puta austrougarske katedrale, sa olimpijskim i termalnim bazenom sada samo posećuju skakavci i puževi. Ljudima je zabranjen ulaz. Paradoks je da je i termalni izvor van funkcije, a toliko lepih priča svakog dana u Srbiji čujemo o energetskoj efikasnosti.

Slaba situacija lokalnog biznisa prisilila je neke da se oslone na pomoć države. Drugi su spas potražili u Novom Sadu, Subotici i Beogradu, i u gradu je tako ostalo malo ljudi koji su u stanju da pretrpe eventualnu žrtvu političkog angažmana.

Kako to obično biva, opština je postala dobro mesto za pronalaženje prihoda. Nedavno je istraživački sajt Pištaljka.rs objavio je članak u kojem navodi da su opštinskim funkcionerima u Bačkoj Topoli tokom prvih šest meseci ove godine isplaćivane „stimulacije“ u iznosu od 2,5 miliona dinara. Nagrade opštinarima mnogima su bile kap koja je prevršila meru budući da već godinama prolaze pored nedovršenog trga u centru grada, naravno projekta opštine.

Iako već godinama samo povremeno odlazim u rodni grad, nisam mogao da se odvojim od ove priče. Pošto mi je internet već neko vreme osnovno sredstvo informisanja, pažnju mi je privukao Fejsbuk profil mog druga iz osnovne škole, Vlade Bukvića, na kom je osuo žestoku paljbu na račun odbornika SNS koji učestvuju u lokalnoj vlasti. Vlado je još početkom osamdesetih pevao četničke pesme i zarađivao je ukore nastavnika zbog toga. Sad je u stranci Velje Ilića, i po sopstvenom priznanju, učestvovao je u osnivanju opštinskog odbora Srpske napredne stranke u Bačkoj Topoli.

– Objavili su samo isplatnu listu kada su stimulacije ukinute, a kriju liste od ranije, dok su postojale. Zato sam im rekao – ja sam vas stvorio, ja ću vas uništiti, ističe on.

Vladu je iznervirao post na Fejsbuku Opštinskog odbora SNS gde su objavljene plate lokalnih odbornika ove stranke. Reagovao je prostestujući, ali su njegovi komentari obrisani, pa je na svom profilu nastavio da zahteva potpuno otkrivanje svih detalja.

Vlado je dobrano zapenio, a pošto od ranije znam da je vrlo emotivan, potražio sam i druga mišljenja. Kad se dođe u određene godine, a ja ih trenutno imam 41, ljudi sa kojim sam odrastao sad su blizu ili na pozicijama moći.

Setio sam se iskusnog političara, sada Ligaša, Raše Radovanovića, koji me je svojevremeno vrbovao da se bavim politikom u Socijalističkom savezu omladine u Titovoj Jugoslaviji. Meni je to bilo mnogo dosadno, svi ti materijali i sednice, pa sam odustao, ali Raša je do danas aktivan, kako na lokalnom tako i na republičkom novou.

– Stimulacije u upravi su izmišljotine države, one se primenjuju od opštine do republike. Plate su ograničene, ali imamo pravo da se stimulišemo. Uostalom, u Narodnoj skupštini se to zove poslanički dodatak koji, kao i ove stimulacije, iznosi do 30 odsto. Znači, to se nije isplaćivalo samo u Topoli već se i danas isplaćuje kako u svim lokalnim samoupravama, tako i državnim organima i javnim preduzećima, objašnjava mi Raša.

– Neki su pametniji, pa ne isplaćuju zajedno, već platu oko prvog, a ostale prinadležnosti oko dvadesetog. Ovi naši su sve od jedared, pa je bilo providno. Neko iz uprave je pokazao listiće opoziciji, ovi su poslali Pištaljci koja je zvanično zatražila podatke i na kraju ih objavila, normalno kada je trebalo. Ovi iz uprave su se preračunali, jer je i njima sada ukinuta stimulacija tako da su im plate od 200 do 400 evra, dodaje on.

Kaže da se očekuje da od 1. januara budu uvedeni platni razredi koji bi ove razlike trebalo da izbrišu, „pa će svaki nameštenik na istom radnom mestu imati u celoj državi istu platu.“

Nekoliko mojih sagovornika smatralo je da je cela priča u stvari obračun između dve struje u Savezu vojvođanskih Mađara, najjačoj partiji u gradu, a meni je, pak, bilo zanimljivo da na nivou opštine, pa i mesne zajednice (MZ), koalicionu vlast čine „ljuti“ neprijatelji sa republičkog nivoa DS i SNS, uz SVM i SPS.

Aleksandar Karabasil, takođe školski drugar i bivši predsednika suda, a sada advokat, kaže da je ovo udruživanje na nivou mesne zajednice bilo posebno dramatično.

Mesna zajednica ili MZ nije više ona priča o penzionerima koji ne znaju šta će sa sobom pa sastanče oko psećeg izmeta ili bezobrazne dece iz komšiluka. To je sada ozbiljno polje delovanja glavnih političkih partija, jer u igri su ne male pare za lokalne uslove – oko 65 miliona dinara (narodski, oko 500,000 evra).

Karabasil je dugo, kao i mnogi drugi, nezadovoljstvo trenutnim stanjem u svom gradu i zemlji izražavao statusima na društvenim mrežama i u kafićima. Pošto smo mu više puta rekli da treba da se aktivira politički, a ne samo da kenja po Fejsbuku, on je to doslovno shvatio i kao nezavisni kandidat pobedio na izborima za mesnu zajednicu.

– Odlučio sam da se angažujem jer sam bio nezadovoljan ljudima koji su zauzimali, i danas zauzimaju, bitne funkcije na lokalnom nivou. Ne mogu a da ne pomenem da je BačkaTopola u vreme SFRJ bila u samom vrhu po privrednim pokazateljima, da su se ljudi doseljavali ovamo jer su ovde videli perspektivu. Tim je poraznije sadašnje stanje, rekao mi je Aca.

Na prošlogodišnjim izborima za Savet mesne zajednice, osam od 21 kandidata koji ne pripadaju uticajnim partijama je dobilo poverenje građana. Takav preokret je, naravno, izazvao brzo udruživanje protiv novopridošlica. Ideološki kriterijumi nisu bili prepreka. Tako su Aca i ekipa autsajdera u opoziciji, ali kako kaže, drže vlast na oku.

– Verujem da ima nade. U ovom gradu ima dovoljno mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi, koje treba motivisati da se aktiviraju i uzmu svoju budućnost u sopstvene ruke. Ali veliki je problem u nezaposlenosti i partijskom zapošljavanju što stvara utisak da se bez članstva u stranci ne može do posla. Što veći broj finansijski nezavisnih ljudi okupimo, biće bolje, dodaje Aca.

Upravo ta ekonomska nezavisnost je veliki rebus.

– Odlaskom iz ovakvih sredina mladih sa diplomama lokal će voditi penzionisani tesari (kao što je od sada slučaj u Bačkoj Topoli). Kada nema programa, ljudi, onda dobiješ zajednicu u kojoj nema dovoljno radnih mesta, gde imaš veliki broj nezaposlenih; onda raja može da ti radi za siću ili da ona tebi plaća što si joj dao priliku da radi, dodaje depresivnoj proceni Radovanović.

Kao što to obično biva, u ovoj jednačini ima više nepoznatih. Za sve neupućene u prilike u centralnoj Bačkoj, na sajtu opštine možete naći podatke o stanovništvu. Ukratko, Lala tamo skoro da i nema. Mađari čine većinu, a Srbi su uglavnom kolonisti, oni posle Prvog ili kako je sada popularno reći, Velikog rata, i oni koje je voz dovezao u Titovoj režiji posle sloma Nemačke. Ko je gledao Državni posao, biće mu jasnije.

Ipak, taj čudni koktel austrougarskog nasleđa, jednog domaćeg, drugog uvezenog iz Hrvatske i anektirane BiH, nekako je uspevao sve ove godine da funkcioniše, bez naročito kritičnog talasanja. Sećam se grudvanja na školskom dvorištu Zvezda – Partizan i Srbi – Mađari, i uobičajenih rivaliteta i neretke segregacije po mestu noćnih izlazaka, ali osim toga, rat je zaobišao ove krajeve u svom najdrastičnijem obliku, koji je osakatio mnoge populacije širom bivše Jugoslavije.

Međutim, emigracija je jaka. Tokom 1990-tih odlazili su mladi Mađari, bežeći od rata koji nije njihov, a sada emigriraju svi, bez nacionalnog cenzusa. Skorašnju mogućnost lakšeg prijema u mađarsko državljanstvo iskoristio je i veliki broj Srba čiji su preci rođene na teritoriji Austrougarske. Sa novim pasošem otputovali su proverenim pečalbarskim stazama ka Austriji i Nemačkoj.

Odlazak novopečenih pasoških emigranata posebno je zabrinuo Bukvića.

– Za par godina će Mađarska da pita Srbiju, znate li koliko naših državljana živi na severu Bačke? A to što je gomila njih srpske nacionalnosti sa tuđim pasošem, to nikog neće zanimati. Pa kad im zasvira himna Mađarske, tek će onda shvatiti, buni se Vlado.

Ako se ovako nastavi trend iseljavanja, ta himna o kojoj Vladopriča, teško da će biti odsvirana bilo kome. Tu ni lokalna politika, ni poslovi u upravi neće pomoći. Jer život je jači od bilo kog ukaza. A mnogi su ga potražili na drugoj geografskoj odrednici.

Još jedan moj drug iz klupe, Bojan Mandić suprugu i posao pronašao je u Beogradu. I on je nekad bio politički aktivan na lokalu kao kandidat za predsednika opštine.

– Mislim da Topola nije posebno različita od ostatka Srbije. Ono što tamo ljude posebno iritira je kad, na primer, primete da je neko iz opštinske vlasti potrošio par hiljada evra za asfaltiranje svoje ulice. To je sindrom malog mesta gde svako sve zna. A ne smetaju im mnogo veće mahinacije na državnom nivou. Ono što ti i ja možemo da pričamo i jadamo se, jeste da je u Topoli nekada bilo super, a sada kako je, svi znamo, objašnjava mi Bojan u kratkoj kapitalističkoj prepodnevnoj pauzi za telefonski razgovor privatne prirode.

A možda je u pitanju ona tvrdnja da je uvek bilo lepše kad smo bili mali.

Ako ništa drugo, od topolske emigracije bar su profitirali fudbalski klubovi Crvena Zvezda i Partizan. Zvezdan Terzić i Mile Jovićić su iz Bačke Topole. Tako to ide u kapitalizmu, mobilnost radne snage je ipak jedan od preduslova razvoja.

 

autor teksta: Milan Pavlica