Restoran Rona

U razgovoru sa Zoranom Pajićem

U sredu, 2. oktobra, naš grad posetila je ekipa Reflektor teatra iz Beograda. U večernjim satima čekalo ih je izvođenje predstave „Sumnjivo lice“, urađene prema tekstu Branislava Nušića. Publika je u velikom broju došla u Pozorišnu salu Doma kulture da isprati kako je jedno mlado pozorište pročitalo Nušićevu komediju, a dug aplauz nakon završetka izvedbe svedočio je o tome da je naš grad bio spreman za jednu avangardnu, angažovanu predstavu. Mišljenja su bila podeljena, te večeri se mnogo diskutovalo na teme koje je predstava pokrenula i niko nije ostao ravnodušan.

Pre samog izvođenja predstave razgovarali smo sa glumcem Zoranom Pajićem o umetnosti, kulturi, mladima u današnjem društvu, te angažovanoj pozorišnoj sceni. Tada još nismo znali za rezultate bačkotopolskog izvođenja, ali su glumčeva očekivanja bila sasvim pozitivna s obzirom na to da je, kako kaže, ostvario interakciju sa nekim pratiocima iz Bačke Topole koji su izrazili radost što će ga gledati u pozorištu svoga grada.

Predstavićete nam se predstavom „Sumnjivo lice“. Prva asocijacija svakako jeste Nušić. Međutim, u opisu predstave na vašem sajtu čitamo da to nije postavka Nušićevog teksta, već njegovo preispitivanje, ponovno tumačenje, novo čitanje. Zašto se na kraju tog opisa izvinjavate Nušiću? O čijem se izneveravanju radi?

Prvi deo predstave je priča o tome kako je nastalo „Sumnjivo lice“ i koliko je godina trebalo da stupi na scenu. Bilo je potrebno 36 godina da bi to delo zaživelo. Ne samo zbog cenzure, tekst je toliko stajao u fioci i zbog autocenzure. Kada je Nušić stupio na mesto upravnika Narodnog pozorišta, on je sam sebe cenzurisao jer je mislio da nije došlo vreme da se „Sumnjivo lice“ postavi na scenu, što je za mene bilo neverovatno. Ja u školi taj podatak nikada nisam čuo i stoga mi je on tek sada otkriven i vrlo neobičan.

U drugom delu predstave mi ulazimo u jedno savremeno čitanje Nušića i želimo da predstavimo njegovu svevremenost i to da može da se čita i u narednih hiljadu godina jer govori o jednom mentalitetu. Takođe, pokušali smo da ne prikažemo Sumnjivo lice kao smešan komad, kao komediju, već da ga igramo u ovom prostoru, u ovom trenutku — ozbiljno. Naravno, ima komičnih elemenata jer ne možete da pobegnete od toga. Nušić je tako dobar komediograf i pisac i teško je igrati ga i izbeći smeh publike, ali smo pokušali da „Sumnjivo lice“ odigramo tako da pokažemo da trenutno ništa nije smešno. Kada malo dublje zađete u priču u stvari vi i vidite da tu zaista ništa nije smešno.

A „Izvini, Nušiću“ kažemo jer sve ono o čemu je pisao nismo uspeli da promenimo. Mislim da je naša dužnost da promenimo nešto, barem svako sam sa sobom da, recimo, promeni tok razmišljanja, svoju svest, pogled na stvarnost, da bismo na kraju umesto izvini rekli „Bravo, Nušiću“ što si nam pokazao koliko smo nesavršeni.

Iz predstave „Sumnjivo lice“ (fotografija preuzeta sa zvanične stranice Reflektor teatra)

Koliko dugo se izvodi ova predstava?

Premijera je bila 2016. godine, obišli smo celu Srbiju i reakcije publike su odlične. U početku im nije najjasnije o čemu se radi jer svi očekuju Jerotija i samu priču „Sumnjivog lica“, ali mi smo prvenstveno hteli da pokažemo koliko se pisac mučio da bi ovo delo postavio na scenu. Može se reći da je čak i taj predgovor savremen jer vidimo da se godinama provlači cenzura i autocenzura. No, ono što je najbitnije je da mi ovom predstavom hoćemo da prikažemo da ne možemo da krivimo jednog čoveka, nego da bi trebalo da se prvenstveno pozabavimo sobom i svojim razmišljanjem. I da sve ono što nam je nametnulo društvo, porodica, okruženje, promenimo i počnemo da živimo punim plućima. Nije nam niko kriv, krivi smo mi sami što se ne menjamo i upravo o tome priča i Nušić.

Nušić je bio cenzurisan, vaša se predstava, rekli ste, već nekoliko sezona izvodi. Ima li pomaka?

Ja lično nisam osetio cenzuru na svojoj koži, ali koliko znam predstava jeste. Ne tako da je zabranjena javno, nego se prećutno pokazalo da naša predstava u nekim gradovima ne može da bude prikazana. Najgore je suditi po onome što niste videli. Po kuloarima se čulo da je predstava „takva i takva“ i da zato ne treba da bude izvođena, a to sve jer nam je ukorenjen strah. Dok je hleba i igara, sve je u redu i zato imam taj osećaj da je sve manje preispitivanja samoga sebe, a sve više onoga „ćuti i trpi“.

Vaša umetnost je angažovana. Verujem da se njome ne biste ni bavili da ne verujete u moć umetnosti. No, ima li ona i danas snagu, da li je dovoljno primetna da bi njen glas mogao da utiče?

Nisam siguran da pozorište može da promeni svet, ali sam siguran da može da promeni svest pojedinca. Ljudima je u današnje vreme teško da razmišljaju, površnost vlada i to je ono što pozorište mora da sruši. Ako ja, kao gledalac, dođem na jednu predstavu i ako me nešto dodirne i podstakne na razmišljanje, ili na promenu gledišta, onda je pozorište uspelo. Pozorište je ogledalo našeg društva i zato ja želim da igram u društveno-angažovanim predstavama jer tako mogu da kažem istinu i podstaknem nekoga da nešto i učini kako bi postao bolji.

U kojim angažovanim predstavama još igrate?

Igram i u predstavi „Crvena: Samoubistvo nacije“ gde pričamo o nasilju u porodici, abortusu, ženama koje ceo vek trpe oca, brata, muža upravo zato što nisu materijalno samostalne i one nemaju svoj glas. A mi smo upravo sa tom predstavom hteli da pokažemo koliko je njima teško. Zato su muškarci ti koji su igrali žene, ne isfeminizirano, već vrlo ravnopravno svakom drugom junaku. Nismo želeli ni da predstavimo ženu feministkinju koja jede muškarce, već smo mi muškarci feministi i borimo se za prava žena, da barem budemo ravnopravni. Mnogo muškaraca je bilo, gledalo tu predstavu i svedoče o tome kako im se svest o ovoj temi promenila.

Iz predstave „Crvena: samoubistvo nacije“ (fotografija preuzeta sa zvanične stranice Reflektor teatra)

Da li ste sa ovom predstavom gostovali negde u Srbiji?

Jesmo, „Crvena“ je bila zabranjena u Leskovcu, ali tu je javnost pokazala zajedništvo. Mediji su mnogo pričali o tome da je jedna predstava zabranjena, izvršen je pritisak javnosti i predstava se odigrala. Eto, ipak se nešto promenilo. Za Leskovac mi je bilo izuzetno drago jer smo dobili ovacije, ogroman aplauz, a imali smo čak i policijsku pratnju jer je bilo i pretnji. No, oni su to prihvatili, ceo Leskovac, sala je bila prepuna i stvarno su reagovali fantastično.

Pitam Vas i zbog toga što je mnogo važno da čujemo da je ova predstava došla i do onih žena koje žive u ruralnim sredinama, koje retko ili nikako nemaju priliku da odu u pozorište i koje se najčešće osećaju usamljeno jer su baš one te koje trpe nasilje ili nepravdu bilo kog tipa, a ni ne znaju da nikako nisu same i da pomoć mogu uvek da potraže. Kako one reaguju na ovu predstavu?

Upravo je to moja misija da ljudi koji nisu bili u pozorištu dođu i vide da jednostavno nisu sami, da ih neko razume, a pozorište sve može da razume. Meni je mnogo žena prilazilo posle predstave i rekle su da nikada nisu bile u pozorištu i zahvalile su mi se jer su u tom trenutku osetile da po prvi put imaju razumevanje od strane muškaraca, što je jako bitno. Žene jedna drugu bolje razumeju, ali kada vas muškarac razume i kada vam kaže da treba da ustanete, govorite, pustite svoj glas, a ne da trpite, već da budete hrabre, to mnogo znači. A žene jesu mnogo hrabrije od muškaraca. Upravo su mi one govorile: hvala vam što sam osetila da nisam sama i što me jedan muškarac razume. Gde ćete lepše.

Glumili ste u seriji „Istine i laži“, drugi deo ekipe mogli smo da vidimo u „Ubicama moga oca“, seriji „Jutro će promeniti sve“, filmu „Montevideo, Bog te video“ i nekim drugim televizijskim ili bioskopskim projektima. Koliko je prisustvo u medijima važno i koliko takvi projekti dovode raznoliku publiku, recimo onu koja može da gleda samo televiziju?

„Istine i laži“ imaju ogromnu popularnost i to među ljudima od 7 do 77 i meni je bitno što sam ovom serijom doprineo tome da brojni mladi i stariji ljudi u Beogradu, a i šire, dođu da pogledaju i „Crvenu“ i „Sumnjivo lice“ i reakcije su zaista fantastične. To su deca i ljudi koji su po prvi put dolazili u pozorište, ne znaju šta je, ali ako smo samo jednu osobu inficirali, učinili da se zaljube u pozorište i ako sam u svemu tome ja zaslužan i to zbog neke serije koja se emituje, meni je puno srce. I mnogo mi je drago što je serija „Istine i laži“ doživela toliku popularnost, i da su se mnogi poveli time da pogledaju „onog Nikolu“ kako igra u nekoj predstavi, a ta predstava je upravo društveno angažovana, a onda time uspemo da promenimo nečiji pogled na stvarnost.

Vašu ekipu čine mahom mladi, talentovani ljudi, voljni da rade, promišljaju o svetu u kome žive, ne pristaju na datosti. Kako vidite položaj mladih danas?

Ono što sam video kod mladih je da oni imaju jasniji cilj od nas. Mi smo izgubljena generacija. Ja sam rođen 1981. godine i podrazumevalo se da ako završiš osnovnu, srednju školu i fakultet imaš zagarantovan posao. Onda ćeš polako osetiti život, oženiti se i tako redom. Vaspitavani smo da se poštenje isplati, da se isplati biti dobar u svom poslu, u porodici. Ove generacije su, mislim, osetile da mnogi nepošteniji ljudi dolaze na neke pozicije pre nego mi koji smo vaspitani da budemo pošteni. Ali je zato ova generacija prodornija, sa stavom, imaju cilj koji žele da ostvare. Problem je jedino u tome što je taj cilj uglavnom materijalan – bolje patike, kola, telefon. Naravno, nisu svi takvi. Ima još onih koji žele da ovo društvo bude bolje, da ostanu u ovoj zemlji i da rade sve kako bi nešto promenili.

Ovo je vreme kada vladaju Jutjuberi. Poštujem to što su oni sami, svojim trudom i radom došli do nečega. Samo imam problem sa tim da sve to vodi ka broju lajkova, pregleda, a onda i ka količini novca. Ova generacija je borbenija za sebe, a ne za celo društvo. Pojedinac je bitan, a ne društvo i okolina. Ako meni kao pojedincu ne odgovara ovde, ja ću da odem iz ove zemlje i da uradim nešto za sebe. Mnogo smo postali sebični i ne borimo se za boljitak svih.

Pomenuli ste Jutjub, Instagram i društvene mreže. Osvrnimo se na plakat urađen za ovu predstavu. Moje tumačenje je da mnogo svetlosti uperenih u figuru sa plakata onemogućava da vidimo o kome se radi. Da li to znači da ste pošli od toga da svetlosti reflektora, kamere, televizije, interneta umesto da osvetle određene pojave, one ih samo maskiraju?

Reflektor pozorišta može da prikaže naše karaktere, naše mane. I televizija može isto, ali ona kao da manje pokazuje istinu i više ulepšava stvarnost. To je upravo i problem sa Instagramom, Jutjubom… Sve je transparentno, ali ušminkano. Kada postavim sliku gde sam našminkan, lep, nasmejan, ja dobijem pregršt lajkova. Čim se pojavi slika sa podočnjacima ili slika iz pozorišta gde ne izgledam tako lepo, gde sam u naletu strasti, bola ili bilo koje druge emocije, a da to nije sreća, dobijam manje lajkova. Ljudi ne žele da se suoče sami sa sobom i sa svojim strahovima, sa svojom boli, sa svojim problemima, nego im je mnogo lakše da vide lepu sliku i da zavide jer je neko na nekoj lepoj plaži, na prelepoj jahti. Svi to žele, a niko se za to vreme utrošeno na zavist ili tugu ne bavi sobom. Zato pozorišni reflektor treba da osvetli ono što mi zaista jesmo. A onaj čovek iz senke će se možda prikazati ili će i dalje ostati u senci. I to je upravo problem — retko se govori o istina, a prikazuje se laž, lepo upakovana, da bi nam bilo bolje, a ne može da nam bude bolje dok ne preispitamo ko smo i šta smo.

Plakat za predstavu „Sumnjivo lice“ (fotografija preuzeta sa zvanične stranice Reflektor teatra)

Koliko ste upoznati sa radom amaterskih pozorišta u Srbiji i kakve su njihove veze sa Beogradom?

Ja sam glumio u Požarevcu u Domu kulture, bio deo amaterskog pozorišta. Upoznat sam sa njihovim položajem i znam da je teško iz poluprofesionalne delatnosti steći status profesionalnog pozorišta. Oni se muče i dan danas je tako. Ono što je dobro je što se u Srbiji otvara mnogo festivala. U Požarevcu je to recimo Festival „Milivoje Živanović“. Tih sedam do deset dana koliko traje festival bili su naš prozor u svet, prozor u Beograd, u umetnost, u pozorište. Samo što to nismo mogli da imamo svake subote ili svake srede, bar jednom nedeljno. E to je problem svih manjih mesta, što nemaju otvoren taj prozor, nego moraju doći u Beograd da bi videli predstavu. Žao mi je što se više ne ulaže u kulturu i što se mnogo više sredstava sliva u Beograd, a mnogo manje u manja mesta u Srbiji. Trebalo bi obrnuti krug. Zato mi je zadovoljstvo da dođem u neki drugi grad, da publika može da vidi neku predstavu u kojoj igram i da možda neki dečak ili devojčica u publici sutra poželi da se bavi glumom ili nekom umetnošću.

A koliko je teško u Beogradu biti deo nezavisne produkcije u kulturi?

Teško je i ako želite da uđete u nezavisnu scenu da biste zaradili pare to je nemoguće. Ovo je čista ljubav prema pozorištu i ništa više od toga. To je samo cilj da što više ljudi vidi predstavu i da im ona bude lek.  Sve ostalo – serije, filmovi — sve mogu da razumem i to radim prvenstveno jer volim glumu, ali i da bih preživeo. Ako želite da radite u pozorištu i da se obogatite, to je nemoguće. Ali, imamo energije, imamo ljubavi i zato smo i večeras u vašem gradu. Biće nam drago da čujemo utiske Bačke Topole na našu večerašnju izvedbu.

Razgovarala Dunja Pešut

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *