Restoran Rona

U razgovoru sa Hargitom Vaštag Gažo

Kulturne institucije jednoga grada njegovo su ogledalo. One bi trebalo da predstavljaju njegovu dušu, njegovu svest, mogućnosti da njegovi građani dobiju prostor da se kreativno izraze, odnosno kao bića u svakom pogledu rastu. Bačka Topola može da se pohvali postojanjem nekoliko takvih institucija koje vredno rade i poštujući različitosti svoje zajednice, trude se da obuhvate i različite kulturne sadržaje, te tako u lepoj atmosferi zajedništva neguju umetnost, kulturu i tradiciju.

Kao dobar primer jednog takvog pristupa radu izdvaja se i Muzej opštine Bačka Topola koji je u proteklih nekoliko meseci otvorio čak dve velike izložbe. Pored stalnih postavki Muzej se trudi da različitim pratećim sadržajima ostvari interakciju sa publikom i predstavi joj rad umetnika iz drugih gradova i država i na taj način prati savremene tokove u kulturi.

O radu Muzeja, njegovom značaju, trenutnim postavkama i izazovima sa kojima se u radu susreće, razgovarala sam sa direktorkom Muzeja Hargitom Vaštag Gažo.

Trenutno u Muzeju posetioci mogu pogledati dve privremene izložbe. Koje dve postavke su u pitanju?

Multimedijalna izložba „Memento 75“ Lee Vidaković otvorena je početkom juna i govori o Leinoj baki koja je preživela Holokaust. Na osnovu bakinog sećanja umetnica predstavlja priču pomoću filma, likovne umetnosti i različitih izložbenih predmeta.

Krajem juna otvorena je izložba pod nazivom „Nasleđe“ koja predstavlja stvaralaštvo Janoša Aranja i njegov poslovni odnos sa Jovanom Jovanovićem Zmajem. Izložba je smeštena u sedam prostorija, prilagođena je deci, i obogaćena je filmovima, animacijama i slikama.

Detalj sa izložbe „Memento 75“ (autorka fotografije Jovana Reljić)

Izložba „Memento 75“ deo je sada već tradicionalnog programa kojim se svake godine obeležava sećanje na Holokaust. Kako je Muzej postao glavni nosilac ovog događaja?

Ovu inicijativu pokrenulo je Udruženje građana „Film — muzej“, i isti tim je njen glavni organizator i dan danas. Kao predsednica udruženja, smatram važnim da za potomke nekadašnjih bačkotopolskih Jevreja, koji se vraćaju na komemoraciju na Jevrejskom groblju u Bačkoj Topoli, organizujemo i izložbu na istu temu u zgradi Мuzeja. Ovakva izložba se već druge godine otvara nakon komemoracije i tako upotpunjuje sećanje na Holokaust.

Na nedavno održanoj promociji knjige „Holokaust i filozofija“ Vera Mevorah rekla je da je ovo jedna od najodgovornijih i najozbiljnijih izložbi posvećenih Holokaustu. Kakva je odgovornost Muzeja kao institucije u očuvanju nasleđa i kako pristupate odabiru teme za vaše sadržaje i izložbe?

Veoma dobro pitanje jer zadatak muzeja nije samo očuvanje nasleđa iz naše prošlosti, već i predstavljanje istog budućim generacijama. Holokaust je jedna tragedija, ali pored toga postoje mnogi događaji i dešavanja koje treba predstaviti novoj generaciji i Muzej je dužan da to učini iz svog ugla kako bismo zajedno obeležavali ove događaje.

Upravo u ovom periodu je postojanje muzeja kao institucije najvažnije. Prikupljamo predmete, rukopise, fotografije, priče o ljudima iz naše opštine da bismo pričali o njima, isticali ih društvu u budućnosti, naučili da se prisećamo i budemo ponosni na naše pretke zahvaljujući njihovim predmetima i pričama. Živimo na bogatom multikulturalnom području.

Detalj sa izložbe „Memento 75“ (autorka fotografije Jovana Reljić)

Kako izgleda proces nastanka jedne izložbe? Šta je to što prethodi onom finalnom proizvodu koji publika može da vidi?

Najpre se rađa ideja, pa se oko nje pokreće jedno opsežno istraživanje koje uključuje druge institucije, privatne kolekcionare i profesionalce. Nakon što odredimo glavnu temu izložbe, tražimo predmete, slike, rukopise, fotografije i filmove pomoću kojih se poruka izložbe lakše shvata. Često naručujemo filmove i animacije za postavke jer pokretne slike olakšavaju razumevanje tematskih sadržaja. Nakon što odredimo šta i gde želimo izložiti, angažujemo arhitektu i vizuelnog dizajnera koji će zajedno sa grafičkim dizajnerom osmisliti kako će prostorije izgledati. Volimo savremene, iznenađujuće instalacije jer posetioci iznova dolaze na ovakve izložbe. Od rađanja ideje do realizacije izložbe, menadžer projekta vodi procese organizovanja, raspisuje tender za izvođenje radova, koordinira tokove izgradnje izložbe, a nakon otvaranja izložbe stara se o aktuelnosti iste tako što koordinira timovima i ostvaruje programe.

Znamo da iza manjih ili većih muzeja stoji tim ljudi koji radi na kreiranju sadržaja. Vaš tim je veoma mali. U mnogim zadacima potpuno ste sami. Sa kakvim izazovima se suočavate u svakodnevnom radu i koliko je teško raditi gotovo sam?

Ja sam jedina saradnica institucije. Za projekte angažujemo firme i fizička lica. U toku jedne godine obično imamo kapacitet i budžet za jedan veliki projekat, što znači jednu veliku izložbu koja je otvorena šest meseci, zahteva tri do četiri meseca pripreme i kontuinirano ima prateće programe. Ove godine smo već otvorili drugu veliku izložbu, a pripremamo se za otvaranje nove postavke ove zime. Zbog brzog tempa treba nam više ljudi. Nedostatak dopunjujemo volonterima i nastavnicima koji vode posetioce kroz izložbu, organizuju radionice, dobrovoljno grade izložbu, s obzirom na to da za škole iz Bačke Topole imamo organizovane posete i programe. Volonteri ovo doživljavaju kao sopstvenu dužnost jer svojim radom jačaju zajednicu. Veoma teško održivo rešenje, međutim za sada nema drugih mogućnosti.

Kakva je podrška lokalne zajednice koju dobijate?

Većinu troškova izložbe pokrivamo iz opštinskog budžeta, pored toga u izložbu uključujemo i privatne sponzore, kompanije koje ponekad novcem, a ponekad materijalom podržavaju izložbu. Drugu polovinu budžeta, koju možemo trošiti namenski, ulažemo u sitnije popravke i održavanje zgrade. Na primer, u mnoge prozore smo ugradili termo staklo zahvaljujući čemu smo smanjili troškove grejanja. Druge godine smo uspeli da obnovimo kancelariju za prijem stranaka, a sad dovršavamo biblioteku i prostoriju za istraživanje. Pored toga smo za naše izložbe ove godine dobili sredstva i putem pokrajinskih i republičkih konkursa. Realizaciju izložbe podržava i Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, a održavanje zgrade podržava i Mesna zajednica.

Pored izložbi Muzej ustupa svoje prostorije Čitalačkom klubu i održava brojne događaje koji prate aktuelne izložbe, radionice za decu i mlade. U čemu je značaj Muzeja kao institucije za jedan grad?

Naš cilj je da učimo posetioce na zabavan način. Zato pratimo najnovije tehnike muzejske pedagogije. Danas je virtuelni prostor od suštinskog značaja, zato i Muzej ima svoj Jutjub kanal, Fejsbuk i Instagram stranice. U sledećem periodu želimo da obnovimo i proširimo našu veb-stranicu jer nova generacija upravo na ovim mestima komunicira i pronalazi informacije. Na kraju krajeva, naš cilj je da posetioci dođu da pogledaju izložbu, a da nakon toga imaju pristup novim edukativnim sadržajima na našim internet stranicama, da mogu da gledaju filmove u vezi sa temom ili da se jednostavno igraju. Međutim, ne smemo zaboraviti naše zaista srdačne sastanke, edukativno-informativne događaje, koncerte, razgovore na kojima se većina ljudi može opustiti, odložiti svakodnevni teret, osvežiti se, ali i razmišljati o važnim pitanjima života.

Kako uspostavljate saradnju sa drugim institucijama kulture u Opštini? Koji su Vaši predlozi za poboljšanje te saradnje?

Naše programe usklađujemo sa drugim institucijama kulture jer nam nije u interesu da u isto vreme imamo više programa. Uspostavili smo bližu saradnju sa Turističkom organizacijom jer je u našem zajedničkom interesu da se turisti informišu o mogućnostima koje Muzej pruža. Bačka Topola se nalazi na potencijalno dobroj lokaciji, tako da ubuduće možemo očekivati sve više i više turista.

Kako se povezujete sa srodnim institucijama iz drugih gradova, pa i država? Koliko su te saradnje značajne?

Naravno sarađujemo sa mnogim muzejima s obzirom na to da predmete za izložbu često posuđujemo od njih, ili pak međusobno razmenjujemo izložbe i programe. Imamo odličnu saradnju sa Muzejom Vojvodine, prošle godine smo doneli jednu od njihovih lepših izložbi pod nazivom „Svet knjige“. Pored toga, u njihovom godišnjaku detaljno izveštavaju o izložbama našeg Muzeja. Negujemo dobar odnos sa Gradskim muzejom Vrbasa, a sad smo u direktnom odnosu i sa Spomen zbirkom „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Sremske Kamenice.

Održavamo inostrane odnose sa Mađarskom. Umrežavanje muzeja je počelo i kod nas, ali Mađarska već ima bogato iskustvo u tome, tako da možemo preuzeti dosta dobrih ideja i praktičnih rešenja od njih. Danas više nismo samo pasivni slušaoci na konferencijama, već držimo i predavanja na tim stručnim skupovima, gde slušaoci pored upoznavanja našeg Muzeja, stiču i nova saznanja o Bačkoj Topoli. Ovde bih istakla da smo dobili dve nagrade: prošle godine smo osvojili posebnu nagradu u oblasti muzejske pedagogije, a i ove godine smo dobili priznanje u istoj oblasti.

Moje profesionalno viđenje je da je budućnost muzeja u umrežavanju i stalnom obučavanju. Muzeji takođe treba da idu u korak sa vremenom, i treba da očaraju posetioce modernim, mladalačkim i dinamičnim programima i izložbama. Smatram da nam članstvo u domaćim i inostranim mrežama muzeja pomaže da realizujemo savremene, moderne i aktuelne izložbe.

Koje ste saradnje do danas ostvarili?

Najnoviju vezu smo uspostavili sa Muzejom istorije medicine „Semelvejs“ iz Budimpešte, s obzirom na to da tamo radi dr Katalin Sabo, poreklom iz Pačira, s kojom bismo voleli da pokrenemo jedan zajednički projekat. Već smo ostvarili nekoliko zajedničkih projekata sa muzejom našeg pobratimskog grada Senteša, kao što su izložba bicikala, te postavka o lekaru dr Janošu Hadžiju. Trenutno se takođe pripremamo za jedan zajednički projekat. U kontaktu smo i sa drugim pobratimskim gradom Bačke Topole, Lipotvaroš-Belvarošom, oni su podržavali našu aktuelnu izložbu „Nasleđe“ jer se u njihovom okrugu nalazi Književni muzej „Petefi“, s kojim realizujemo već drugu izložbu u roku od dve godine. Naš muzej je član Udruženja mađarskih književnih spomen kuća jer se u našoj instituciji nalazi zaostavština pisca, a od pre nekoliko meseci postali smo i član Saveza mađarskih seoskih muzeja. Često sarađujemo sa Gradskim muzejom Subotice, s obzirom na to da je muzej Bačke Topole bio njihov ogranak i sa mnogim kolegama smo ostali u dobrim odnosima i nakon osamostaljivanja Muzeja. Imali smo zajedničku izložbu sa Gradskim muzejom Sente koja mi je ostala u lepom sećanju i tada smo proslavljali  stogodišnjicu rođenja Jožefa Ača, likovnog umetnika poreklom iz Bačke Topole.

Izložba „Nasleđe“ posvećena Janošu Aranju upravo je primer jedne takve međunarodne i međugradske saradnje. Kakvu poruku ste poslali ovom izložbom? Kakav je njen značaj?

Jedna od osobitosti ove izložbe je prepiska Janoša Aranja i Jovana Jovanovića Zmaja. Rukopise sam našla tokom istraživanja i odmah mi se dopao njihov sadržaj, vratili su me u 1870. godinu kad je Zmaj potražio osobu koju je izuzetno cenio i poštovao, Janoša Aranja, i čiju je knjigu već preveo na srpski jezik. Njih dvojica u pismu pričaju o društvenim promenama i književnim temama. Imala sam osećaj da od ovog sadržaja treba napraviti jedan kratki film u kom će Aranj i Zmaj oživeti i u kom možemo dobiti uvid u sadržaj njihove prepiske. I tako se na izložbi ne pojavljuju samo rukopisi, već i kratki film o zamišljenom odnosu Aranja i Zmaja.

Na ovoj izložbi sarađuju dve države, Srbija i Mađarska. Književni muzej „Petefi“ i Biblioteka Matice srpske su pozajmili većinu predmeta, rukopisa, video zapisa i animacija za izložbu. Iz tog razloga, izložbu su otvorili direktori ove dve institucije, čime smo i figurativno i stvarno oživeli njihov nekadašnji odnos.

Detalj sa izložbe „Nasleđe“ – radni sto Jovana Jovanovića Zmaja (autorka fotografije Jovana Reljić)

Izložba je multimedijalna, koliko je važno pratiti savremenu tehnologiju u ovom poslu i koliko imate mogućnosti da idete u korak sa savremenim muzejskim tokovima?

Volimo tehnološke inovacije, one su u današnje vreme neophodne. Danas se nova tehnologija i stari predmeti odlično slažu. Dobar je osećaj sesti ispred nekog predmeta dok se na monitoru pored objašnjava čemu je taj predmet nekada služio i šta je njegova priča. Iz nekih razdoblja skoro da nijedan predmet nije ostao, međutim pomoću današnjih tehnologija, animacija i 3D površina ponovo možemo doživeti nekadašnju stvarnost.

Šta biste izdvojili kao najposebniji deo ove izložbe kojim biste pozvali posetioce da dođu i pogledaju postavku?

Vredi doći ovamo pre svega zato što je ova zgrada nekadašnji kaštel barona Pala Kraija, muzej se lepo obnavlja, naše prostorije postepeno postaju lepše, a zahvaljujući ovom novom i svežem okruženju posetioci mogu pomalo i da osete kako je izgledalo živeti ovde kao baron i baronica. U ovim novim prostorijama naše moderne vitrine i instalacije odlično izgledaju, a naravno mislili smo i na decu, pripremivši im jednu lepu kućicu. Istakla bih pesnikovu radnu sobu. Originalna radna soba se nalazi u Salonti u Rumuniji, u okviru jedne stalne postavke, i zato nismo preneli originalne predmete, već smo zamolili likovnu umetnicu Leu Vidaković da napravi minijaturnu verziju radne sobe, koja je postala najomiljenija instalacija kod dece, često je crtaju, a imali smo i jednu radionicu zasnovanu na Aranjevoj radnoj sobi.

Detalj sa izložbe „Nasleđe“ – replika radne sobe Janoša Aranja (autorka fotografije Jovana Reljić)

Izložbe su otvorene do 18. oktobra i 10. novembra 2019. A šta se u Muzeju može videti od stalnih postavki?

Na spratu Muzeja obnovili smo dve stalne postavke zavičajne istorije, jedna od njih je arheološka izložba pod nazivom „Kopanje duboko u prošlosti“, koja daje uvid u arheološke predmete iskopane na području naše Opštine. Naravno i ovu postavku smo prilagodili deci, najmlađe dočekujemo kućicom, predmetima koje mogu dodirivati, zubom mamuta itd. Druga stalna postavka predstavlja život lekara, dobrovoljnog vatrogasnog komandira i poslanika narodne skupštine, dr Janoša Hadžija, kroz njegove predmete i medicinske instrumente.

Na koji ste projekat do sada najponosniji?

Ovim odgovorom biću pomalo pristrasna, jer mi je život pisca i lekara Artura Munka zaista prirastao srcu. Radio je kao lekar na prekookeanskim brodovima, i kao vojni lekar u Prvom svetskom ratu, postao je ratni zarobljenik u Rusiji gde mu se desila ljubav. Odmah se oženio Poljakinjom i vratili su se u Suboticu utroje, zajedno sa njihovim sinom. O svojim iskustvima pisao je u svom dnevniku, autobiografiji i romanima. Pripremili smo već dve izložbe o njemu, on je ujedno i tema mog istraživanja, i na više konferencija sam se bavila njegovim stvaralaštvom.

Nedavno ste renovirali Muzej. Šta je zgrada Muzeja ovim procesom dobila?

Stalno vrštimo manja ili veća renoviranja u Muzeju jer se radi o baroknom kaštelu koji je star više od 200 godina, i kao spomenik kulture je zaštićen. Prošle godine okrečili smo prizemlje, polirali pod, što je dobro i zbog toga što glavna prostorija vikendima ujedno služi i za venčanja. Na spratu smo obnovili tri prostorije, uključujući kompletno poliranje parketa, krečenje zidova i renoviranje prozora. Napolju, ispred Muzeja, smo postavili osvetljenu informativnu tablu, osvetlili smo prozore sa portretima nekadašnje porodice Krai i Ziči koje su živele u zgradi. Velikim plakatima privlačimo pažnju prolaznika na aktuelne izložbe.

Šta je to što planirate u ovoj sezoni?

Ništa se ne zaustavlja zbog zatvaranja povremenih izložbi u oktobru i novembru, jer će prateći programi i dalje trajati.

U međuvremenu, pripreme za našu decembarsku izložbu o istoriji pozorišta, koja će predstaviti nekadašnje pozorište Bačke Topole, već su u toku. Sve posetioce srdačno očekujemo na našim aktuelnim i budućim izložbama i programima.

 

Razgovarala Dunja Pešut

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *