Restoran Rona

Ne starim jer sam okružen mladima

U utorak, 12. 11. 2019. godine napustio nas je Julijan Rac, direktor Srpskog kulturnog centra „Vuk Stefanović Karadžić“. Sahrana će biti održana u četvrtak, 14. 12. 2019. u 14 časova na Istočnom groblju u Bačkoj Topoli.

Gospodin Julijan Rac je više od četrdeset godina bio delatnik u kulturi. Svojim radom doprinosio je očuvanju srpske kulture i tradicije, ali i vaspitanju dece i omladine. Znao je koliko je važna spoznaja ko smo, odakle potičemo, od čega smo satkani, ali i to da treba da prepoznamo dobro u drugima i da to svesrdno poštujemo.  Put koji je izabrao kako bi načinio ovakve korake bio je put nota narodne igre i pesme, put života naše narodne tradicije. Onaj kojim su i naši preci išli i na čijim temeljima stojimo i mi danas. Da bi kuća opstala, neophodno je da njeni temelji budu čvrsti i stabilni. Znao je to. I zato je sa svojom suprugom osnovao Srpski kulturni centar „Vuk Stefanović Karadžić“ ne bi li njegov životni poziv dobio svoje zvanično uobličenje. Naredna godina bila bi jubilarna – trideset godina postojanja. Nije ju dočekao. Ali će je svi sadašnji i bivši članovi obeležiti zahvaljujući njemu. Zahvaljujući nesebičnom zalaganju, neumornom koračanju, vedrom duhu, optimizmu i ljubavi koju je uložio.

Ceo svoj životni vek proveo je okrenut prošlosti, a gradivši budućnost. Od danas, on će biti važan deo prošlosti ovog grada na čijim će se temeljima graditi nova budućnost. Baš onako kako je i sam to radio. A o tome najbolje svedoče oni sa kojima je i proveo svoj život. Od njega smo naučili kako se velike zaostavštine grade tiho, predano, strpljivo i polako. Kako smo često primorani da biramo teži, ali časniji put i kako su takve pobede najvažnije. Ponekad ih je teško izvojevao, ali to nikada nije pokazivao. Za svoje saradnike uvek je imao toplu reč, znao je kako da izmami osmehe, da zvukom harmonike dotakne svačije srce i ovekoveči svaki najlepši trenutak. Priča o njemu večno će živeti, ne samo kroz note i dela koja je stvarao, već i kroz reči koje je govorio.

 

Zato ćemo se u nastavku prisetiti intervjua koji je dao povodom primanja nagrade Pro Urbe koja se dodeljuje licima za istaknuta dela koja značajno doprinose ugledu grada podizanjem njegovih materijalnih i duhovnih vrednosti.

„Tokom šezdesetih godina tadašnji veliki koreograf Silvester Gača pozvao me je da radim sa njim, a iz tog rada proizašla je ideja da u Bačkoj Topoli oformimo Kulturno-umetničko društvo u tadašnjem domu JNA. Ideja je bila da volonterski i drugarski okupimo decu i omladinu. Tako se ovim poslom, profesionalno, bavim 43 godine i kao da je juče bilo. Godine su brzo prošle jer su ih obeležila putovanja, nove koregrafije, gostovanja, pedagoški rad.

Puno rada je uloženo, ali je mnogo lepih rezultata i uspeha je taj rad doneo. Najveći uspeh je što je toliko mladih ljudi prošlo kroz naše Društvo i što su se kod nas na neki način socijalizovali i obrazovali. Nije to samo igra, taj rad sa decom donosi mnogo drugih, važnijih pozitivnih osobina.

Prednost je što se mladi uče samoorganizaciji, kako da se druže sa drugim ljudima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, na boju kože jer naša deca prelaze putanje cele Evrope. Tako imaju priliku da vide kako drugi rade, kako se ponašaju.

Mi smo uvek gledali da svojim radom prikažemo ono najbolje, svejedno da li je to bio koncert u nekom malom selu ili u Sava centru. Trudili smo se da to bude na najvišem nivou i zato smo i rezultatima svoga rada postigli da nas i u Beogradu, Nišu, Smederevu gledaju i slušaju sa poštovanjem. I gde god da smo bili uvek smo osvajali samo najbolja mesta i predstavljali ovu sredinu sigurno na najbolji način.

Kada pratite jedan folklorni ansambl sve je na vama. Morate znati sve prelaze, sva tempa te koreografije. Sve to kako bi se jasno videlo šta je to koreograf zamislio. Dešavalo mi se da na nekom koncertu nastane blokada, dođem do nekog dela i kao da nikada nisam svirao, ne znam šta dalje. Da li je to premor, ne znam, ali uvek se trudim da se snađemo tako da to publika ne primeti.

Muzika i pesma moraju biti sastavni deo i celovita slika, kao jedno. E to je velika odgovornost i ja se nadam da sam ovih godina to uspevao. Vidim mlade koji nastavljaju ovaj rad i isto tako prilaze poslu. Zato znam da neće biti bojazni za dalji rad.

Najpre sam radio kao korepetitor u Kuli, zatim u Kucuri, pa u Vrbasu, da bi posle armije započeo rad u Novom Orahovu, s tim da sam pola radnog vremena radio i u KUD-u “Bratstvo” u Bačkoj Topoli. Nakon toga smo radili u Subotici u “Bunjevačkom kolu”, a zatim se vratili da u Bačkoj Topoli osnujemo SKC “Vuk Stefanović Karadžić” i od tada sam 28 godina neprestano u tom Centru.

Najsrećniji sam što supruga i sin rade sa mnom. Ono što ne stignemo na poslu uvek uradimo kod kuće. Dogovaramo se, pravimo planove ili čak i radimo. To je ono najlepše u celoj mojoj karijeri. Takođe, ono što me čini srećnim je što vidim mlade ljude da me cene po nečemu što sam im pružio dok su bili deo igre i pesme i da se sa poštovanjem jave gde god se sretnemo.

Velika je odgovornost to što mnogo ansambala iz Švajcarske, Italije, Francuske, Austrije, Nemačke, ali i naših društava, traži da supruga radi koreografiju, a ja korepetiram. Tako da mi često, čak i svakog vikenda idemo negde, spremamo ansamble za evropsku folklorijadu. Drugačije je nego kada radite sa svojim ansamblom, ali se trudimo da sve radimo kao i kod nas. Sve koreografije koje Slobodanka uradi su visokokotirane. Uradili smo i tri koreografije u Nacionalnom ansamblu Kolo, što je retkost za koreografe.

Momenti koje publika ne vidi, oni iza scene i posle nastupa, ne mogu se rečima opisati. Ta zajednička druženja su lek za dušu. Ja verujem da svaki čovek ima nešto što mu leči dušu, a ja tom muzikom i tim radom sa mladima lečim svoju. Puno mojih kolega kaže da uopšte ne starim, pa ja ne mogu da starim jer sam stalno okružen mladima.

Neki cilj što se muzike tiče mislim da sam ostvario, ali ono što bih neizmerno voleo je da sin nastavi ovo što sam ja radio i da naše društvo ide samo uzlaznim putem. Dali smo celi sebe i ako se tako nastavi, sigurno ćemo ostati pri vrhu u Srbiji. Neki nam kažu kako smo mi Vojvođani tako dobri zato što imamo mnogo para. Ali ne znaju da imamo veoma teške uslove. Sve što smo postigli rezultat je velikog rada. Vladimir i Damir koji nas nasleđuju i vode dalje nastaviće ovim koracima i opstanak Društva neće biti pitanje.

Imao sam mnogo prilika da sarađujem sa estradom, ali nisam mogao bez folklora. Nemam neku neostvarenu želju, to što sam želeo mislim da sam ostvario. Ja sam zadovoljan.

Izuzetno volim Topolu. Od silnih putovanja, najviše volim kad treba da se vratimo kući. Sve je lepo, svuda je divno, ali ne bih mogao na nekom drugom mestu da živim. Lepo je otići, ali vratiti se. Otkako sam došao, od prvog dana mi je Topola bila pitoma. Mislim da imamo sve, samo se treba pronaći i nikakvih problema za stanovanje ovde nema. Meni je Topola sve. Povodom ove nagrade želim da se zahvalim ljudima koji su me predložili jer ova nagrada je kruna svega što sam do sada radio i davao ovome gradu.“

 

 

Jedan komentar

  1. Koliko je to divan čovek bio.
    Večna mu slava.

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *