Pripovetka „Štab“ – Taufik Abul Suud

Svrha pripovetke „Štab“ nije vređanje niti omalovažavanje bilo koga već da „nabaci“ makar mali osmeh na lice čitaoca. Svi likovi i opisani događaji su izmišljeni. Bitno je napomenuti da se u pripoveci pojavljuju i psovke tako da se čitanje ne preporučuje osobama gadljivim na psovke i deci.

Radi boljeg razumevanja događaja u ovoj pripoveci, jako je važno imati na umu jedan nesporazum među narodom koji živi na severu Bačke. Naime, pre mnogo vekova, desila se svađa između prvog Huna koji je kročio na sever Bačke i prvog Slovena koji je kročio na sever Bačke. Ta dva ljudska bića su se navodno posvađala oko toga ko će gde da veže svoga konja. Podatke o ovoj svađi nikada, nigde, niti jedan istoričar, niti jedan arheolog nije pronašao. Dakle, ovaj događaj se nikada nije ni zbio. Ipak, narod živi u nesporazumu oko toga koji je od dva učesnika ovog nemilog incidenta, koji se nije ni desio,  bio u pravu. Narod na severu Bačke je vrlo sumnjičav i zato živi sa motom: „Ako se nešto nije desilo, to ne znači da se to nije desilo.“                

Likovi:

Zoltan (Zolika) –  Predsednik opštine i  Komandant Opštinskog štaba za vanredne situacije – odlično govori  mađarski i srpski jezik

Roža (Rožika)  – Sekretarica Predsednika opštine – odlično govori mađarski jezik dok  srpski „natuca“

Mikloš Bači – Zoltanov prijatelj i komšija – odlično govori oba jezika

Bojan – Član Opštinskog veća zadužen za „nešto“  i član Opštinskog štaba za vanredne  situacije – srpski  govori odlično mada ima ozbiljnih problema sa pravopisom dok mađarski, „ne zna ni da bekne“    

Milan – Bojanov otac, Zoltanov i Miklošev prijatelj iz detinjstva – odlično govori oba jezika

ON – Uspešan privrednik, najuticajnija osoba u opštini a možda i šire – nebitno koje jezike govori, jer ON, „pun je para”

         

Dvadesetprvi vek. 

Nakon izbora u Republici Srbiji održanih 21.06.2020. godine situacija sa epidemijom virusa Covid 19 izmiče kontroli. Na teritorijama više gradova proglašena je vanredna situacija.

U sredu, 08.07.2020. godine,  oko 12 časova, negde na severu Bačke…

Roža telefonira, zove Zoltana na kućni telefon – niko ne odgovara. 

Roža ponovo telefonira, koristi poslednji adut da dopre do Zoltana i zove Mikloš Bačija na mobilni telefon. Dok Roža radi svoj posao, Mikloš Bači, Zoltan i Milan sede na dvorištu, pripremaju kotlić, pijuckaju rakiju.  Jul je mesec, lepo je vreme, njih trojica uživaju… Tek kada je peti put odzvonilo do kraja Mikloš Bači se javlja na telefon vidno raspoložen.

(razgovor se odvija na mađarskom jeziku)

Mikloš Bači: „Oooo, pa zdravo Rožika! Davno se nismo čuli! Kako si mi, šta radiš?“

Roža: „Dobar dan Mikloš Bači! Dobro sam. Bila sam do kozmetičarke pa reko‘ da svratim malo do                      kancelarije. Nego, jel‘  tu negde Zoltan? Baš mi je hitno potreban.“

Mikloš Bači: “Evo, sad ću ti ga dati! Znaš, odmaramo malo, kuvamo , tačnije brljamo nešto u kotliću, svrati posle posla…”  

Polako je ustao i lenjim korakom krenuo ka Zoltanu trudeći se svim silama da „ne pukne“ od smeha. Milan se već uveliko cerio. Smejali su se jer su znali šta sledi: Zoltanu se deformiše lice, šire mu se nozdrve,  počinje da frkće kao konj i da koluta očima. Tako je svaki put kada ga zovu iz opštine…

Zoltan se javlja na telefon i  povišenim tonom se  obraća Roži: “Zdravo Rožika! Zašto zoveš Mikloš Bačija? Što me nisi zvala na moj mobilni ili na kućni telefon?”

Roža se uvredila  pa je malo povisila ton i „postala zvanična:  „Predsedniče opštine, Vi znate da Vi ne znate da koristite mobilni pa vas zato nikad ni ne zovem na vaš mobilni telefon! Jasno ste mi stavili do znanja da Vas zovem na kućni telefon ili na Miklošev mobilni!!!“

Zoltanu se naglo menja raspoloženje, počinje da se  smeje ali uspeva da joj odgovori ozbiljnim tonom:Da, da, da… Na tu činjenicu sam skroz zaboravio…“ Skoro da već uspeva potpuno da se uozbilji pa joj odgovara umirujućim  tonom: „Dobro, hajde smiri se malo i kaži mi o čemu se radi?“

Roža se umirila  i govori normalnim tonom:  „Na vestima na  RTS-u je objavljeno da je u više gradova u našoj zemlji proglašena vanredna situacija zbogi nekih kineskih slepih miševa. Pa me je naz…“– Zoltan je tu prekinu: „Rožika, koliko puta da ti kažem, RTS gledaj samo kada repriziraju „Šurdu“,  „Bolji život“ i „Srećne ljude“. Vesti, nigde ne gledaj. Zašto si gledala vesti?“ 

Roža je duboko uzdahnula i nervozno odgovorila: „RTS ne gledam jer pola ne razumem! Nisam ja gledala, ON me je nazvao i rekao mi za vanredne situacije zbog  tih Covid 19 slepih miševa iz Kine što su došli u Srbiju i da mora krizni  štab da zaseda! Takođe je naglasio da nema potrebe da se baš toliko blamiramo!!!!“

Zoltan je potpuno smireno odgovorio:Rožika, ostani na vezi. Razmisliću malo pa ću ti reći šta da radiš.“

Potom je levim dlanom prekrio mobilni, pogledao drugu dvojicu i rekao: „Rožika priča o slepim miševima koji su došli kod nas iz Kine!?“ Sva trojica su prasnuli u smeh. 

Roža je osoba koja ne postavlja mnogo pitanja ili ih uopšte ne postavlja. Ona je tu da uradi svoj posao, da uradi ono što joj je rečeno. Roža neće razmišljati zašto treba da zaseda Opštinski štab za vanredne situacije. Njoj je ON rekao šta treba da uradi i ona je to uradila. Prenela je ključne informacije: „krizni štab“ i „blamiranje“. Ono dodatno pojašnjenje je ispalo haotično zato što je pokušala da pojasni nešto što je načula a ni sama nije baš najbolje razumela.

Zoltan je trgao rakijcu i taman da zausti na telefon, Milan mu je dobacio: „Zolika, ubacuj onog mog prgavca u mašinu! Trebaš ga malo izdriblati!!!“

Zoltan se osmehnu ka MIlanu i reče Roži da prosledi Bojanu  telefon na šta mu je ova odgovorila da Bojan već danima ne dolazi na posao. Potom joj je rekao da prosledi telefon bilo kom većniku, na šta mu je ova odgovorila da niko od opštinskih većnika nije došao na posao. Zoltan je uzdahnuo, bezvoljno zakolutao očima i obratio se Roži na srpskom: „Roža, ostani na poslu. Za danas si završila sa kozmetičarkom, je li tako?“ 

„Jesam, ali na posao mogu da budeš samo do dva sat. Imam žurbu posle”, jasna je bila Roža.

Potom je Zoltan nastavio: „Dobro. Do dva sata će ti stići mejl. Znaš da koritiš mejl, bila si na  

kursu za korišćenje mejla, je li tako?“

„Jeste“, kratko i jasno Roža je odgovorila.

Zoltan: „Kada mejl stigne ti nazovi onu curu što održava naš sajt i reci joj da sadržaj mejla postavi na sajt. Dogovoreno?“ 

„Jeste“, još jednom je Roža bila jasna.

Kotlić se krčkao. Iz letnje kuhinje sa japanskog radia marke „National“, proizvedenog još u prošlom veku, se čuo Miroslav Ilić „dok lomi čaše od kristala“. Mikloš Bači je sedeo na panju i otvorio pivo ne bi li „presekao“ rakiju. Milan se izvalio na ležaljci pod orahom. On i Zoltan su se držali rakije. Zoltan je jedini stajao a u desnoj ruci su mu se smenjivale čašica sa rakijom i varjača.  

Njih trojica su ljudi u poznim godinama. Prijatelji iz detinjstva. Uvek su se držali zajedno. U prošlosti  su se bavili „svim i svačim“. Radili su u državnim firmama, pa otvarali a potom i zatvarali zajedničku firmu više puta. Često su učestvovali u kojekakvim „kombinacijama“ i „mutljavinjama“ a kao posledica toga je došla trenutna Zoltanova funkcija. Uspeli su, koliko – toliko, da obezbede svoje porodice. Mikloš Bači i Milan su već počeli da uživaju u penzionerskim danima. Zoltan je morao da ostane aktivan još koju godinu. Morao je u stranci da „odradi“ neke usluge iz prošlosti. Zbog toga je Predsednik opštine.

Zoltan je Mikloš Bačiju vratio telefon. Potom je konačno seo na tronožac, naslonio se na orah i zapalio cigaretu.  Predao je varjaču Milanu koji je ustao iz ležaljke i preuzeo odgovornost za praćenje dešavanja u  kotliću. Mikloš Bači je nalio još po jednu rakijcu svoj trojici. Nazdravili su i za čitavih 10 sekundi osmislili taktiku za prevazilaženje ove izuzetno neprijatne situacije koja im je remetila popodnevno uživanje. Zoltan je iz džepa, svojih nekada tamno plavih a sada jedva plavih pantalona koje služe isključivo za poljoprivredne poslove i “kotlić sitaucije”, izvukao svemoćni Samsung telefon poslednje generacije i „okrenuo“ Bojana.

Bojan je ispijao kafu u nekom  kafiću i čačkao svoj mobilni. Telefon je zavibrirao a na ekranu je pisalo „private number“.

„Da li da se javim ili ne“, premišljao se Bojan. 

Obzirom da je umešan u razne, sitne marifetluke na lokalu  ipak je odlučio da se javi i bojažljivim glasom je izgovorio: „ Halo, Bojan ovde.“

Razgovor između Zoltana i Bojana je tekao na srpskom jeziku. Što je razgovor više odmicao, Zoltan je postajao sve nervozniji, počeo je da meša  srpski i mađarski jezik a Boga mi izletela mu je i po koja psovka.

„Zdravo Bojane! Kako si mi? Jesi vredan?“, ljubazno je započeo Zoltan. U pozadini se jedva nazirao smeh – Mikloš bači i Milan su načuljili uši i skroz se primakli Zoltanu ne bi li čuli šta Bojan odgovara.

„Ooo, pa dobar dan čika Zolika ili što bi Vranjanci rekli „junapot Zoltan“! Naravno da nisam vredan – izbori su prošli, sve je rešeno“ ,  hladnokrvno i arogantno je odgovorio Bojan. „Nego, zašto me zovete sa skrivenog broja čika Zolika?“

Zoltan je počeo da frkće, nakašljao se u slušalicu što je jače mogao a zatim blago povišenim tonom  tonom odgovorio: „Vidi Bojane, ovaj broj mogu da imaju tvoj stari, Mikloš Bači, naše supruge, naša deca i još par ljudi. Ti ne možeš da ga imaš samo zato što radimo zajedno, a ne zašto te ne smatram mojim“! 

„Bojane, moraš nešto da mi rešiš“,  nastavio je Zoltan.

„Polako čika Zolika. U mojoj partiji direktive su jasne a koliko znam ista je situacija i kod vas. Naše partije na lokalu sarađuju samo tokom izbora. Nakon izbora se dele resori i radna mesta i nema međusobne komunikacije sve do narednih izbora. Poželjno je čak i da se međusobno sabotiramo. Privatno ću za Vas uraditi bilo šta ali poslovno sam već dovoljno uradio tokom izbora“, jasan je Bojan.

„Varja Bojan, nešto mi krči slušalica, moram da uključim spikerfon.“ 

Zoltan je pogledao onu dvojicu i pokazao im da ćute. Video je na Milanovom licu da „kuva“ i da se jedva suzdržava mlateći u prazno onom varjačom.

„Milane, ništa ne govori. Videće on koga zaj…va“, smirivao je Zolika Milana.  

Mikloš Bači je, preventive radi, nasuo svima po još jednu rakijcu.

Zoltan je konačno spustio telefon na panj i uključio spikerfon: „Juvon Bojan, kaži šta si to uradio za mene ili moju partiju tokom izbora?“

„Pa navukao sam Vam glasove. Tamo, u selu Sokolovac. Dogovor je bio da „vaši“ doteraju onu baru tamo i pretvore je u jezerce a zauzvrat da dobijete 15 glasova. Na kraju ste imali više od 30 glasova. Taj „višak“ glasova je posledica mog angažovanja.“

„Meik Sokolovac? Da nisi mislio možda na  Patkovac Bojane“, zagonetan je Zoltan.

„Kakav bre Patkovac!? Nisam ni čuo da to selo postoji u našoj opštini! Ja sam vam dodatne glasove navukao u selu Sokolovac“, jasan, a Boga mi i glasan je Bojan.

Zoltan zapovednički odgovara: „Bozmeg Bojan, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.“

Potom je Zoltan nastavio nešto mirnijim tonom: „Naravno da selo Patkovac ne postoji. Ali, pošto smo u tom tvom Sokolovcu uredili jezerce, u tom jezercetu će se nakotiti patkice. Lepe, male, slatke patkice. Biće ih tako mnogo da će oterati sokolove pa će , za desetak godina, shodno situaciji, ime sela biti promenjeno u Patkovac! Ko zna, možda budemo proglasili čak i  nacionalni park zbog tako mnogo malih, slatkih patkica!“

Rakija je počela da „radi posao“ a Zoltan da dominira razgovorom. Milanu se vratio blagi  osmeh na lice a Mikloš Bači je pokrio usta rukom da „ne pukne“ od smeha.

Zoltan se malo primirio ali je nastavio u podrugljivom tonu: „Hajde mili moj Bojane, kaži čika Zoliki šta si ti to još dobro uradio?“ 

Bojan se malo zbunio. Nije mu baš bilo pravo što mu se Zoltan obraća na taj način. Potrudio se da nastavi mirnim i pristojnim tonom: „Pa, na primer, i ja sam odgovoran za onu situaciju sa glasovima u Vranju. Pre izbora ja sam  konstantno zvao drugara i objašnjavao mu kako da „pripremi teren“. 

Zoltan je opet podrugljiv: „Dobro Bojane. Lepo od tebe. Imaš li da dodaš još nešto na taj spisak tvojih dobrih dela?“

Bojan: „Imao bih da dodam još par stvari ali bolje Vi meni recite šta treba  da Vam učinim?“

Zoltan ,već kvalitetno „doziran“ je započeo svoj poduži monolog: „Pre nego što ti saopštim šta mi treba,  pojasniću ti neke stvari. To što si ti uradio, Alek i Viki,  naši kiraljevi, dogovorili su još onda kada je počeo da  zida onaj focizni pašnjak, pardon, stadion. Tako da su tvoje zasluge male ali sigurno si dobro progurao se u stranci. Da nastavim dalje… Tamo negde, desetak dana pre izbori šetam ja gradom i vidim ja u onoj turitičkoj opštinskoj kancelariji  gužva. Pomoslim, bozmeg, koliko turista a još ovaj pandemijo nije prošlo! Nemoguće da ovi rade nešto! Pogledam malo bolje i vidim tvoje kolege i tebe  kako  borite sa nekim spiskovima i telefonom. Koristili ste turističko kancelariju za kampanju. Pomislim, ma pusti Zoli, nem komplikuješ stvari.“

Rakija je odlično „vozila“. Zoltan se smeškao, i dalje je uspevao da govori podrugljivim  tonom ali je sve više brkao rodove. Milan je predao varjaču Mikloš Bačiju, od njega preuzeo flašu rakije, nasuo svoj trojici još po jednu i šapnuo Zoliki na uvo: „Izvošti ga do kraja.“

Nakon što se zagrcnuo Zolika je nastavio: „Bojan, zlato moje, ja samo pravim da sam mutav i da ne znam da koristm mobilni kako mi opštinari ne bi dosađivali! Dobro ja znam šta potpisujem i zašto potpisujem, a moja mobilni je deset puta bolja od tvog! Znam i za sve tvoje zapetljancije što praviš!“ 

Zastao je Zoltan na trenutak da trgne rakijcu. Milan i Mikloš su nekako uspevali da se ne cerekaju na glas kako Bojan i dalje ne bi znao da i oni prisustvuju ovom, nadasve, divnom razgovoru. 

Nastavio je Zoltan: „Nego, šta sam hteo da kažem… Ah, da, lepo smo sva trojica tebi govorili pre nego si venčao, daj da tebi i ženi napravimo pasoše i da begate odavde kao moji deca, Miklošova deca i tvoj brat. Vi odlučili ste da ostanete. Razmisli koja stranka kontroliše školu u koju ti Smiljka radi pa će ti biti jasno kako je dobila posao. Naravno, njoj ni reči o ovome. Čuješ Bojan?“ – Ovaj „nizak udarac“ je morao doći na red kako bi  Bojan shvatio gde mu je mesto.

Bojan: „Čujem Vas čika Zoli“, a kroz glavu mu je proletelo „i sve slabije razumem.“

Nastavio je Zoltan u drugom pravcu: „Koji si ti ono fakultet završio?“

„Ma, znate, onaj privatni“, odgovorio je Bojan. Po intonaciji je bilo jasno da mu je sad već malo neprijatno.

A zašto nisi državni upisao“, upitao je Zoltan.

Imao sam jadan prosek u srednjoj“, odgovori Bojan.

Zoltan ponovo kreće u akciju: „Dobro, na fakultet ću da vratim malo kasnije. Joooj, da, ti u mašinskoj školi… A bio si zlatno dete. „Vukovac“ u osnovnoj školi. Matematika, fizika, sve držao u „mali prst“. Mnogo vremena si provodio kod dede u radionicu. Obožavao alate. Normalno je bilo da upišeš mašinsku školu pa posle da ideš na mašinski fakultet. Jel dobro sećam?“

Bojan: „Sve je bilo tako.“  

Zoltan: „Dobro se sećam… Sedim ja sa direktorom škole, pregledamo dnevnik, redovno si išao samo na fizički i praksu. Hajde što si bežao sa časova, ali bozmeg, vatao si onu profesoricu za dupe i to pred svima! Jezuš Marija… Pa onom profesoru fizike si rekao da je konj! Stalno si jurcao ženske. Joj, samo kad setim… Pa jednom si razvalio vrata od ženske svlačionice da  gledaš gole dok tuširaju! Sećaš se?“

„Da, da, bili su to lepi dani“, smejući se odgovori Bojan.

„Tebi sigurno bili lepi dani ali tvojoj majci i ocu… Sreća pa ti majka nije razbolela. Pa ćale ti skoro dobio otkaz u firmu jer više je vremena provodio u školi nego na poslu. Pa, bozmeg Bojan, Mikloš, tvoj stari i ja, tih godina nismo mogli da napečemo rakije za ceo školski kolektiv. Morali smo da dokupljujemo! Pa to nikad nije desio!!! A tek poslednji pizdarijo što si napravio. Pametnjaković pokrao silni alat iz školske radionice, prodao ga i sve pare potrošio istu veče u kafani! Meni ni dan danas nije jasno kako si tolike novce potrošio istu veče!? Još tri godine nakon što završio si školu poklanjali smo direktoru po 100 litera palinke godišnje!!! Jel sećaš?“

Bojan, sad već naglas smejući se odgovara: „Naravno da se sećam svega!!!“

Nakon što je nakvasio, sada već presahlo grlo od silne priče Zoltan je nastavio u drugom pravcu: „Drago mi je što smeješ. Nego, da se vratim na stranku i na fakultet. Razlog što naše partije ne komuniciraju na lokal između izbori je taj što mi iz moje stranke nemamo sa kim da razgovaramo u tvoju stranku. Pa bozmeg Bojan, svi ljudi sa fakultetom u tvoju sranku su završili taj privatni nintendo fakultet! Joj nem, pardon, sega – mega fakultet! U pravu sam?

„Pa jeste“, bezvoljno odgovori Bojan.

„Dete moje, daj da napravimo pasoš tebi i Smiljki i da begate. Ne treba tebi taj „petljanje“ i snalaženje, mučite se ovde. Sa tvojim auto-mehaničarskim znanjem mogao si već da budeš šef smene u „Audi“ fabrika u Nemačkoj! No dobro, o tome ćemo drugi put…“

Zoltan je duboko uzdahnuo i rekao: „Hoćemo da radimo?“

„Naravno čika Zolika“, odgovori Bojan

„Treba mi da odeš na sajtove gradova koji već proglasilii vanredno situacijo, da to prečešljaš malo, prepišeš što treba, prilagodiš našoj situaciji, napraviš obaveštenju o vanrednim merama za naša opština i pošalješ to Roži na mejl. Može?

„Ja sam taj dokument već pre dva dana sastavio na isti način kako ste mi sad  objasnili“, reče Bojan  i poče da se smeje.

Zoltan, Mikloš Bači i Milan su zanemeli. Milan je brže bolje svima dopunio čašice. Stresli su ih, gledali se i ćutali.

„Čika Zolika, recite onoj dvojici da ne moraju da ćute, znam da ste zajedno“, nastavio je Bojan kroz smeh da govori.

Mikloš Bači: „Mali, pobedio si! Deset puta si gori od ćaleta!!!“

Sledeći se Milan oglasio: „Ma pi..a li ti materina, đubre jedno pokvareno! ’ajde dovlači guzicu ovamo, uskoro završavamo kotlić!!!“

Tri prekaljena veterana životnog snalaženja, tri prepredena majstora za nameštanje podvala i dalje nisu mogla da veruju kako ih je jedan tridesetčetvorogodišnjak preveslao. Naravno,  smejali su se u glas i dolivali rakiju. Tenzija je već uveliko postala prošlost.

Zoltan je konačno progovorio: „Ištenem, što mi nisi odmah rekao, kako si znao da to  mi  treba?  Kako si znao da smo zajedno nas trojica?“

Bojan: „Ispratio sam šta se dešava u zemlji poslednjih dana. Znao sam da će i nama zatrebati takav dokument pa reko’ sebi daj da ga napravim na vreme pošto se u našoj opštini sve rešava pod moranjem i u zadnji čas. Pretpostavio sam da ćete me zvati. Nisam vam odmah rekao jer mi je bilo zabavno da Vas slušam. A kako sam znao da ste zajedno? Pa, čika Zolika, danas Mikloš Bači puni 70 godina, naravno da ste zajedno i da spremate kotlić. Inače, moram da idem po naše žene, one spremaju kolače za ovaj poseban dan. I još nešto, dogovorio sam sa „našim strancima“ video konferenciju preko skajp-a za večeras tako da ćemo moći svi zajedno da uživamo u porodičnom ambijentu. Čika Zolika, hajde sva trojica usporite malo sa alkoholom da večeras na skajp-u  možete da sastavite bar po dve rečenice!“

Zoltan: „Bozmeg, pa ti nama i naređenju izdaješ!? Bojane, stvarno maher si! Hajde šalji mejl, kupi žene i dolazi ovamo da te čika Zoltan izljubi!“

Bojan: „Ne prekidajte vezu, moram još nešto da Vas pitam!!!“

Zoltan: „Kaži!“

Bojan: „Obzirom kakva je situacija možda ćemo morati da otkažemo vašar. Ako ga otkažemo, moramo svim zakupcima tezgi da vratimo novac koji su uplatili. Te pare se moraju isplatiti iz opštinskog budžeta! Šta ćemo sa tim?“

Zoltan: „Mijen budžet!? Kakav budžet, bozmeg!? Pa to prazno odavno Bojan!!!! Vašar ne spominji!!! Hajde, kupi se i dolazi ovamo da veselimo!“

Bojan je Roži poslao mejl. Roža je obavetila curu koja održava opštinski sajt, cura je svoje obavila i obaveštenje o merama zaštite od virusa Covid 19, ili kako je to Roža protumačila od kineskih slepih miševa koji su doleteli u Srbiju, je završilo na sajtu opštine 08.07.2020. godine nešto pre 14 časova.

Kod Mikloš Bačija na dvorištu je bilo veselo do kasno u noć.

Tri pijana virtuoza su preko skajp-a, svojoj deci u inostranstvu, pevali narodnjake sa radija…

     

 Autor pripovetke „ Štab“ je Taufik Abul Suud – u Bačkoj Topoli, 15.07.2020. godine

Sva prava na pripovetku „Štab“ zadržava autor

            

           

 

2 komentara

  1. Bravooo Baja!

     
  2. Bravo komšoo!

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *