Strahinja Bukvić – momak koji je ponovo “stao na noge”

Često se suočimo sa surovom istinom da život piše romane i da se ponekad u deliću sekunde sve promeni i postane pravi košmar. Tako je bilo i te noći 2011.godine na putu između Bačke Topole i Bačkog Sokolca kada se dogodila teška saobraćajna nesreća koja našem drugu Strahinji potpuno menja život.

„U nesreći koja mi se dogodila ostao sam bez obe noge ispod kolena.“ – počinje svoju životnu priču Strahinja Bukvić (29) iz Bačkog Sokolca.

I sve bi to bilo zaboravljeno da je svoj život prepustio slučaju i ostao da žali sebe i svoj hendikep- tako mlad ostati bez obe noge.

Na pitanje šta mu je najviše pomoglo da prebrodi nesreću, Strahinja navodi:

„To je svakako želja da postignem nešto u životu. Rano mi se dogodila nesreća da bih tako mlad odustao. Bez porodice i njihove podrške teško da bih uspeo da prebrodim najteže dane. Najveću podršku su mi pružili brat i roditelji. Ne smem zaboraviti ni sestru koja je, takođe, uvek bila tu za mene. Želeo sam da nastavim dalje, da pokažem ljudima da mogu da urade sve što žele i da zapravo ne postoji „ne mogu“, jer se sve može. Potrebno je pokrenuti se i boriti, jer ništa neće doći samo od sebe. Krenuo sam da se bavim sportom jer nisam video smisao života u tome da sedim kući i ne radim ništa. Između ostalog, želeo sam i sebi da dokažem da može mnogo toga da se uradi samo ako je želja dovoljno jaka.“

Strahinja je počeo da se bavi parakajakaštvom krajem februara 2017. godine. Trenira svaki dan dva puta dnevno u Novom Sadu u Kajak Kanu Klubu „Vojvodina“. Treninzi su naporni, oduzimaju mnogo vremena i potrebno je biti dobro odmoran i potpuno posvećen. Pored svega toga, Strahinja uspeva da izbalansira sportske obaveze sa privatnim životom, pa do sada nije imao potrebu da se odriče bilo čega.

Do sada je učestvovao samo na Evropskom prvenstvu u para kajaku koje se održalo od 8. do 10. juna u Beogradu na Adi Ciganliji i na kom je došao do polufinala.

„Pred moje prvo takmičenje osećao sam se smireno, ali isto tako i uzbuđeno. Pred samu trku u glavi mi je bilo da kroz celu trku prođem onako kako bih i sam želeo da to izgleda.“

San mu je da niže uspehe, osvaja medalje i jednog dana bude najbolji u svojoj kategoriji. U skorijoj budućnosti će da se fokusira na treniranje, da iz dana u dan napreduje i bude bolji. Nada se da će njegov trud i posvećenost sportu biti primećeni, da postoje sponzori koji bi mu omogućili bolje uslove treniranja, kako bi se što bolje spremio za predstojeća takmičenja i osvajanje nagrada. Sledeće takmičenje na koje planira da ide je Evropsko prvenstvo u para kajaku naredne godine.

„Želeo bih da poručim mladima da nikako ne odustaju od svojih snova, da se trude, bore i budu uporni u životu, jer će se trud i rad kad-tad isplatiti. Takođe, poručio bih im da uvek nastave dalje, još bolje i jače, ma koliko teško im bilo, da koliko god puta padnu uvek za jedan put više ustanu i nastave dalje da se bore.“

Strahinja Bukvić nije jedini parakajakaš u Srbiji, iako su uslovi izuzetno loši interesovanje postoji. Ono što ne postoji je podrška Paraolimpijskog komiteta, osim tek nekog plaćenog takmičenja, pa je odlazak na veći broj takmičenja za naše uslove skoro pa nemoguć.