MLADEN KRSTAJIĆ „VERUJEM U OVAJ TIM“

Iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa trenerom TSC i bivšim selektorom Srbije, Mladenom Krstajićem, o fudbalu….

Pozdrav Mladene, hvala ti što si pristao da daš intervju za naš sajt! Počeo si da igraš fudbal u Čeliku iz Zenice pa te put odveo u Sentu i Kikindu?

• Nema na čemu, drago mi je. Da, u Čeliku sam prošao sve kategorije i bio tamo do svoje 17. godine. Zadesio nas je taj nesrećni rat i, sticajem okolnosti – moja  sestra je bila udata u Čoki, tu sam došao ’92 godine. U Sentu sam stigao bukvalno bez ikakve dokumentacije, igrao sam tu bez ispisnice iz Čelika. Decembra ’92 sam prešao u Kikindu, pa su me vratili na pozajmicu u Sentu do juna ’93, nakon čega sam se vratio u Kikindu. Potom sam 1995. stigao u Partizan.

Tvoj dolazak u Partizan, utisci i kako je igrati Večiti derbi?

• Svaki početak je težak što se tiče velikog kluba, kao što su u to vreme bili i Partizan i Zvezda, a i dan danas su. Tada je, kad igrač odlazi u veliki klub bio nekako drugačiji odnos i veće poštovanje nego što je danas. Sad je to onako usput, idem tamo… Ne razumem tako neke danas klince koji su talentovani. Nama je bila čast da odemo da gledamo derbi, a ne da treniramo u Partizanu ili Zvezdi, ili da igraš derbi… Meni se taj san iz Zenice ostvario, ne samo da gledam tu utakmicu, nego i da budem akter. Derbi je uvek bio poseban i uvek će biti poseban, bez obzira na kojoj si funkciji. Učestvovao sam i kao igrač i kao sportski direktor i dan danas kao čovek koji voli Partizan.

Iz Partizana si prešao u Verder iz Bremena, sa kojim si osvojio i duplu krunu? Igrao si sa igračima poput Borovskog, Ailtona, Klasnića, Mikua?

• Ta ekipa je stvarana četiri godine i nju su napravili Klaus Alofs kao sportski direktor i Tomas Šaf kao trener, koji je klub vodio 15 godina, dok je pre njega Oto Rehagel bio trener 14 godina. Svake godine je tim nadograđivan jednim ili dvojicom igrača, da bi 2004. bio stvoren tim koji je ne samo parirao svima, nego je vladao Nemačkom. Uzeli smo duplu krunu i Super kup.

Nakon Verdera si igrao za Šalke gde si dobio priliku da zaigraš u grupnoj fazi Lige šampiona?

• Te godine kada smo osvojili duplu krunu, meni je isticao ugovor u Bremenu. Ailton i ja smo otišli u Šalke, Ailton kao najbolji strelac lige sa 28 golova. Tada je Šalke odlučio da napravi ozbiljnu ekipu i napravio je, bukvalno najjaču u tom momentu u Bundesligi. Imali smo priliku da igramo u Ligi šampiona, ali smo imali i priliku u tih pet godina mog boravka tamo, koju nismo, na žalost, uspeli da iskoristimo – kada smo u poslednja dva kola izgubili prvenstvo i tako propustili šansu da posle pedeset godina, jedna generacija uzme titulu. To mi ostaje kao najveći žal iz Nemačke.

Četvrtfinale Lige šampiona protiv Barselone, koje ste igrali sa Šalkeom?

• Da, oba meča smo izgubili sa po 1:0. To je jedno veliko iskustvo igrati takve posebne utakmice, koje se izdvajaju od prvenstvenih i od svega. Liga šampiona je nešto zaista posebno, sam dolazak na takve utakmice i ta neka prezentacija i predstava pred utakmicu je mnogo veliki motiv pred sam čin utakmice.

Ostao si prijatelj sa Ivanom Rakitićem dok ste igrali zajedno u Šalkeu?

• Ja sam mu pomogao kada je dolazio kao anonimac iz Bazela u Šalke. Ostali smo u kontaktu i ostali smo prijatelji. Dok sam bio u Radniku iz Bijeljine, donirao nam je semafor, na čemu mu ponovo zahvaljujem.

Usledio je povratak u Partizan i ponovo Grupna faza Lige šampiona?

• Vratio sam se u Partizan i pored drugih ponuda koje sam imao jer sam imao osećaj da nisam možda ostavio neki trag u prve četiri i po godine u Partizanu, pa sam hteo da kroz reprezentaciju i sve što sam uradio i u Partizanu ostavim traga, tu me Bog pogledao jer sam u te dve godine igrao i Ligu šampiona i osvojili smo i titulu i kup. Takođe smo igrali i Ligu Evrope. Bilo je onako baš da kažem 37. godina i to je pečat karijere.

Što se tiče reprezentacije bio si deo one čuvene četvorke odbrane koja je primila samo jedan gol u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo?

• Te kvalifikacije smo odigrali baš na neočekivano visokom nivou, bez obzira što je svako bio odličan na svojoj poziciji, bili smo lideri u svojim klubovima sva četvorica. Bilo mi je zadovoljstvo igrati sa tim igračima kao što su Vidić, Dragutinović i Gavrančić. To je baš jedan lep deo karijere što se tiče reprezentacije i generalno, gde sam igrao sa takvim igračima i ljudskim veličinama.

Imao si čast da budeš selektor Srbije? Kako si to doživeo?

• To je teško opisivo i teško mogu ljudi to da shvate koji ne dođu u tu priliku i situaciju, malo je ljudi koji to ostvare. Ima tu i boljih trenera od mene koji su možda imali šansu ali nisu bili tu, ja sam sticajem okolnosti dobio priliku i to mi je posebna čast – da vodiš najbolji tim svoje države. Igrao sam u najboljem državnom timu, a da vodiš tim i ti držiš palicu u svojim rukama to je posebno zadovoljstvo i to je za ponos.

Prva dva meseca u TSC, kakvi su utisci?

• Zadovoljan sam i karakterom i odnosom igrača, svakim ponaosob, to su momci na kojima se vidi da su studiozno dovođeni, imaju karakter, fudbalski kvalitet. Svi imamo svoje ideje koje mislimo da možemo da unapredimo. Smatram da smo do sada uradili dosta posla i da ima još prostora za rad. U budućnosti ćemo sigurno imati još izazova i moramo biti skoncentrisani na svoj posao. To su neke stvari koje su sastavni deo našeg života. Verujem u ovu ekipu, ima kvalitet da može da se nosi sa svima a to se i videlo u ovim prvim utakmicama. Međutim, ima i tu nekih stvari koje moraju da se popravljaju i moramo da se okrenemo surovom profesionalizmu jer se nikada nisam zadovoljavao malim stvarima. Ovo što smo do sada postigli je ok ali mora i može bolje.

Mladene hvala ti još jednom i sve najbolje ti želim u nastavku prvenstva!

• Hvala i tebi.

Autor: Vanja Uzelac