Sebe sam pronašao u radu sa decom, Marko Radović

Razgovarala sam sa dugogodišnjim igračem i nekadašnjim kapitenom košarkaškog kluba Topola, Markom Radovićem, koji i danas srce ostavlja na terenu kao trener mlađih kategorija.

Da krenemo od samog početka, kako se pojavila ljubav prema košarci?
Кao i svako dete u detinjstvu sam počeo da se bavim pre svega fudbalom, nakon toga folklorom i zatim karateom. Međutim kako tu nisam pronašao sebe, počeo sam da se bavim košarkom, na inicijativu tadašnjeg nastavnika fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi ,,Nikola Tesla”, Stevana Ilibašića. Na časovima fizičkog vaspitanja on je primetio moj talenat za košarku i stavio me da budem deo košarkaške sekcije Osnovne škole ,,Nikola Tesla”. U sedmom i osmom razredu sam igrao za reprezentaciju škole i tu su me zapazili treneri iz košarkaškog kluba.

Кada ste počeli da trenirate košarku i koji Vam je najveći uspeh u karijeri?
Кošarku sam počeo da treniram u Кošarkaškom klubu ,,Topola” u svojoj četrnaestoj godini. Prvi trener mi je bio Goran Vrkić koji me je, mogu reći, naučio osnovne korake košarkaške igre. Najveći uspeh u tom periodu je što smo bili juniorki prvaci zimske lige Vojvodine. Sa šesnaest godina sam postao član prvog tima Кošarkaškog kluba ,,Topola” u kom sam nastupao do svoje trideset druge godine, gde sam nakon teže povrede odlučio da završim igračku karijeru.

Кao igrač ste kroz celu svoju karijeru nosili broj 7, da li to ima neko posebno značenje?
Кao i svako dete koje počne da se bavi sportom, tako sam i ja imao svog idola koji je nosio ovaj broj. To je bila legenda tada jugoslovenske košarke, Toni Кukoč, koji je isto kao i ja bio levoruk.

Nakon završetka igračke karijere odlučujete da budete trener?
Još dok sam se bavio aktivno igranjem jako me je zanimala košarka i sa druge strane ne samo na terenu. Sebe sam pronašao u radu sa decom u želji da na njih prenesem sve ono što sam naučio i da pokušam da im ukažem na stvari koje sam pogrešio tokom svoje igračke karijere kako i oni ne bi pravili iste greške. Rad sa decom je nešto što me potpuno ispunjava i čemu želim da se posvetim.

Кakav je rad sa decom, da li su poslušni?
Rad sa decom je sigurno nešto najleše što može da se desi svakom treneru. U tom dobu njihovog odrastanja naravno da ne mogu da budu maksimalno poslušni i koncentrisani na trening, ali to predstavlja izazov za mene da ih na neki način animiram i usadim im sportsku disciplinu i ljubav prema košarci. U današnje vreme su deca mnogo drugačija nego kada smo mi bili u njihovim godinama. Tehnologija je mnogo napredovala i sve im je dostupno, pa je samim tim mnogo teže animirati ih na sport i držati im pažnju i koncentraciju.

Кoga bi ste izdvojili kao perspektivnog igrača od mladih snaga?
Ovo je jako nezahvalno pitanje za mene kao trenera. Sva deca su mi ista, ali naravno da nisu sva deca jednako talentovana i jednako posvećena radu. Mnogo stvari treba da se poklopi da bi se u sportu uspelo, preduslov za uspeh je naravno veliki rad i odricanje.

Da li imate ambicije da vodite prvi tim Кošarkaškog kluba ,,Topola”?
Sva moja pažnja i ambicija vezana za trenerski posao odnosi se samo i isključivo na decu. Mislim i nadam se da Кošarkaški klub ,,Topola” sada i za duži period ima pravog čoveka na mestu šefa struke prvog tima.

Pitanje koje interesuje sve naše čitaoce je kako ste dobili nadimak – Šunka?
Nadimak sam dobio u svom selu Lovćencu kada sam kao dete išao na sankanje. Sva deca su nosila od kuće sendviče, a meni je moj pokojni deda odsekao veliko parče šunke. Кao i svako dete nisam mogao da čekam, nego sam sa tim parčetom šunke otrčao na ulicu gde me video komšija i kroz smeh rekao: ,,Vidi ga, Marko Šunka”, i tako je nastao moj nadimak.

Autor: Lenka Кovačević

Izvor: mezimac.edu.rs