Bivši kamiondžija Miloš Petromarkov iz Bačke Topole postao vitez kulinarstva

Miloš Petromarkov (65) iz Bačke Topole drži restoran domaće kuhinje jednostavnog naziva „Kod Miloša”, gde se hrana sprema s mnogo ljubavi.

Po profesiji mehaničar i profesionalni vozač u špediciji, imao je svoj kamion i bio auto-prevoznik, a sticajem okolnosti, ugostiteljstvo mu priraslo srcu. Jer, uvek kad je imao vremena, pomagao je tastu Jerolimu Kaurlatou, koji je držao restoran „Juliška” na staroj međunarodnoj džadi E-5, četiri kilometra od Bačke Topole prema Malom Iđošu. Kao nekad kod čuvene „Juliške”, gotovo tri decenije se tako dobro jede i „Kod Miloša”.

– I kao prevoznik voleo sam da odem u kafane, one gde sam se ugodno osećao a dobro se jelo – ističe gazda Miloš. – Verujem da sam zato i uspeo, jer pružam ljudima ono što bih ja želeo da dobijem. A ja volim dobro da pojedem, da je obilno i ukusno! Prohteve koje imam, pružam i gostima.

A još dok je krstario drumovima, znao je da se dobro jede baš tamo gde staju kamiondžije!

– Nažalost, izgrađen je auto-put, a dok je kraj mog restorana bila glavna žila kucavica saobraćaja prema Mađarskoj i Evropi, kod mene su zastajale kamiondžije, autobusi i drugi motorizovani putnici, pa je često tokom leta bio haos zbog velikog broja gostiju, baš zbog garantovano dobrog obroka i ugodnog predaha – seća se Petromarkov.
Sin nesuđenog prote

Koreni porodica Petromarkov su u mađarskoj varošici Pomaz, kraj Sentandreje. Otac Dimitrije je bogosloviju završio u Sarajevu, ali nije postao sveštenik, već je radio u državnoj službi jer su posle Drugog svetskog rata popovi bili šikanirani. Pošto mu je brat ranije bio beležnik u Staroj Moravici, tu je došao i Dimitrije. U Somboru je postao učitelj i tu upoznao životnu saputnicu Darinku Koricu iz Velebita, pa su se preselili u Moravicu, gde je Miloš rođen, potom su stanovali u Pobedi, a skrasili se u Bačkoj Topoli.

Na lokaciji sadašnjeg restorana, kad je, oženivši se Terezom Fišer rodom iz Feketića i kupio bivšu putarsku kuću, Antonio Kaurloto, Italijan s ostrva Pag, otvorio je 1964. „Julišku”. Gazdu su svi upamtili po nadimku Tonči, kao i kuhinju njegovog bircuza. Kad je preminuo, njegov sin Jerolim, koga su zvali Zoli, nastavio je očevim stopama, a kasnije je od tasta restoran preuzeo zet Miloš. Po svemu sudeći, vlasnikov najmlađi sin Ivan je voljan da nastavi tradiciju.

– Kad je restoran otvaran, nazvan je „Juliška”, što je često mađarsko žensko ime i nije postojao drugi povod. Ne bih ni menjao ime da nije bilo spleta okololnosti, jer je neko vreme restoran držao moj pašo pa ga nisam mogao registrovati s istim nazivom. Firma se promenila, ali imidž dobre domaće kuhinje je zadržan. Roštilj je na ćumuru, i tu mi je mnogo pomogao braša Zoran Kozić iz restorana „Gorštak” iz Sente, gde je radilo više kuvara s juga Srbije, pa već 29 godina sam pravim smesu za ćevape. Kao vrhunska kuvarica, dragocena mi je pomoć bila i Zoranova majka Dara, pa sam veliki deo recepata preuzeo od nje. Zadržali smo i dosta iz naše proverene domaće kuhinje, pa su sva jela savršena, od roštilja, teleće ragu čorbe, goveđeg gulaša do škembića i svega pride. Svi su gosti zadovoljni, hvale i raspituju se kako su jela tako ukusna, a to je tako kad radite posao koji volite „ uveren je Miloš.

Dodaje da su mu glavni oslonac kuvarice Radmila Ivanišević, koja je „Kod Miloša” već četvrt veka, i Slavica Rašić, deceniju verna restoranu. Vajka se da se konobari često menjaju, teško je naći prave, ali ga raduje što se mlađi sin Ivan, s diplomom informatičara, zainteresovao za očev posao, pa konobariše i pomaže u drugim poslovima. Od petoro Miloševe dece, samo je on ostao u Topoli, stariji Marko je u Londonu, šef kuhinje u piceriji, dve ćerke su turizmolozi, jedna je završila Likovnu akademiju i žive u Londonu, Madridu i Herceg Novom.

– Epidemija je poremetila sve, ali mi za sad opstajemo. Država je tu da nam malo pomogne, kao što jeste u prvom talasu isplatom minimalaca, što je bilo dovoljno, i tu smo se sa šestoro zaposlenih pokrili. Nadam se da ćemo, kad sve ovo prođe, stalni gosti opet dolaziti. A mnogo ih dolazi iz Subotice, Vrbasa, Lovćenca, Feketića, Kule, Kanjiže, Sente i izdaleka, jer su zadovoljni hranom i cenama. Već odavno praktikujemo i kućnu dostavu, a ljudi iz Topole i okoline i sami skoknu po hranu poručenu telefonom – saznajemo od Miloša. Šestu godinu on je i vitez kulinarstva Amaterskih kraljevskih kuvara Vojvodine, na nagovor komšije Ferenca Pos Saboa sa salaša „Kinga”, jednog od osnivača družine. Miloš se već gotovo četiri decenije na raznim smotrama nadmeće u kuvanju goveđeg gulaša i drugih jela. Poslednje četiri godine na 15 takmičenja osvojio je 13 nagrada. U Adorjanu je na Festivalu hurki i kobasica 2017. bio šampion u spravljanju hurke u konkurenciji stotinak ekipa, bio trećeplasirani u kuvanju ribljeg paprikaša u Apatinu i na „Zlatnom kotliću Vojvodine” u Vršcu, a priznanje je osvojio i na međunarodnom takmičenju šefova kuhinja u Jasenovu, kod Despotovca.

– Uvek sam tamo gde se dobro kuva i jede. Takmičim se, a poslednjih godina sam i član žirija. Svi misle da dobro kuvaju, a kad ne dobiju nagradu, obično su malo kivni. Ipak, letos, posle dodele nagrada na „Somborskim danima” gde sam bio predsednik žirija, javio mi se pobednik, koga nisam poznavao, i čestitao na korektnom ocenjivanju – veli Petromarkov.

Milorad Mitrović