U susret koncertu „Znaš li odakle si, sine?“

Postojanje Srpskog kulturnog centra „Vuk Stefanović Karadžić“ u Bačkoj Topoli meri se sada već trima decenijama. Dug je put, ali su ga pažljivo i usrdno gradili. Prošlo je njime mnogo dece i mladih ljudi koji sa sobom nose lepu uspomenu na deo svog života tokom kog su brojali takt i učili korake srpskih tradicionalnih igara, gradeći tako i svoje ličnosti.

U ovu, jubilarnu, 2020. godinu ušli su sa velikim gubitkom. Nakon što su ostali bez Julijana Raca, direktora Centra i čvrstog temelja njihovog postojanja, trebalo je nastaviti sa radom. U razgovoru sa Slobodankom Rac, umetničkim rukovodiocem Srpskog kulturnog centra, uviđam kako im to nije nimalo lako. Tuga je sveprisutna, ali nisu posustali. Proba za probom, koncert za koncertom, bili su u njegovu čast kako se ne bi ugasilo ono što su zajedno započeli početkom devedesetih godina.

Sve su to razlozi zbog kojih nisu odustali ni od toga da 2020. obeleže onako kako jubilej i zaslužuje. Prvi u nizu događaja jeste i koncert koji nosi simboličan naziv „Znaš li odakle si, sine?“, a koji će se održati u nedelju, 23. 2. 2020. u 18.00h u Pozorišnoj sali Doma kulture. Ulaznice možete kupiti po ceni od 200 dinara.

Upravo ovakvim naslovom obuhvatili su sve ono što Srpski kulturni centar jeste, ono što neguje i ističe. Slobodanka Rac povodom vrednosti za koje se zalažu i pogleda uprtog ujedno i u prošlost i u budućnost, govori:

Mi se u Kulturnom centru trudimo da svi oni ljudi koji žele da nauče nešto o tradiciji srpskoga naroda budu u nekom periodu svog života deo naše kuće i da nauče nešto o svojoj tradiciji.  Ovde se učimo našoj istoriji, geografiji, običajima. Neophodno je da znamo gde smo živeli i odakle potičemo. Takođe, edukativno govorimo i o našim komšijama, drugoj istoriji, geografiji, poreklu da bismo bolje mogli da sagledamo i sve ono što mi jesmo. To je razlog zbog koga i postojimo. Da idemo u korak s vremenom, ali da znamo svoje temelje.

Svaka koreografija, te umetnička postavka našeg tradicionalnog života iziskuje mnogo vremena, znanja, pripremnog rada, uloženog truda. O onome što prethodi jednom ovakvom koncertu, ali i svakoj koreografiji, pričala nam je Slobodanka:

Prevashodno je važno da upišemo veliki broj dece predškolskog uzrasta i uzrasta prvog razreda. To nam je osnova, a sve ono što dolazi kasnije stvara naša škola folklora. Kako dolazimo do koreografije? Najpre obilazimo teren. Odlazimo u sela na određenom području gde imamo bilo kakav trag da žive Srbi starosedeoci. Trudimo se da populacija sa kojom razgovaramo bude starija od sedamdeset godina ili da to bude porodica koja je tradicionalnije živela, pa su njihovi naslednici mnogo toga i naučili. Sa njima mnogo razgovaramo, snimamo ih, a onda iz toga izvlačimo suštinu. Osetimo kako govore, kako dišu, kako se šale, kako se kreću, njih kao zajednicu i iz toga dobijamo materijal koji obrađujemo mesecima. Ako je to sami splet i prikaz igara, onda ih nižemo onako kako su nam oni govorili. Sledimo njihovu logiku koja se lako ukaže posle desetog kazivača kome se priča poklapa sa prethodno saslušanima. Mi ovde imamo sreću što imamo dobar tim etnologa, etnokoreologa, etnomuzikologa koji sami mogu da sklope ceo mozaik, a onda ulazimo u salu i pokušavamo da znanje sa terena prebacimo u grupu. Zato tokom vežbanja uvek razgovaramo o stilu, o načinu života tih ljudi, njihovim šalama, načinu komunikacije, nošnji, terenu na kome žive, kućama u kojima obitavaju i tek kada sve to postane na neki način i deo nas, počinjem umetnički da oblikujem građu. Sve to mora tako jer baviti se tradicijom sopstvenog naroda jeste velika odgovornost.

Velika odgovornost je i oblikovati mlade generacije, a to je ono što SKC kroz svoje brojne aktivnosti, koje nisu samo negovanje narodne igre, čini već decenijama. Slobodanka nas je podsetila na ono što Srpski kulturni centar još radi.

Brojne su aktivnosti u vezi sa kulturom našle pogodno tle za razvoj u našem Centru. Bile su tu recitatorske, dramske sekcije, sekcije sviranja na različitim tradicionalnim instrumentima, sekcije za izradu narodne nošnje. Posebno aktivne su naše „Vredne Vučice“. Žene se sastaju, prave ručne radove, razmenjuju recepte, pedagoške probleme… Za sve što vredne i pametne žene požele da stvore, SKC im daje prostora. Moram priznati da nam muškarci ređe svraćaju, ali vrata „Vuka“ su otvorena za sve ideje koje su pod korpusom tradicije srpskoga naroda.

Zatim su tu i književne večeri i susreti sa ljudima iz raznih drugih oblasti. Da li su nešto lepo napisali o našem narodu, ili se bave istorijom, medicinom, mi pokušavamo da svoj prostor izdvojimo i za takav susret. Ne uspevamo uvek jer nekada imamo program sa ansamblom ili pak nemamo dovoljno sredstava da platimo put govorniku, ali bilo je i takvih večeri kod nas. Važno je da tradiciju održavamo konstantno živom. Uvek sam zamišljala da budemo kuća u kojoj ćemo se mi sastajati i za bilo koji problem u vezi sa ljudima ovog gradanaći rešenje. Posebno ono koje se tiče dece koja su članovi našega Centra.

Srpski kulturni centar „Vuk Stefanović Karadžić“ je dokaz da to što potičemo iz male sredine, izmeštene iz žiže kulturnih dešavanja, ne treba da bude prepreka i izgovor, već samo prednost i izazov. Oni na svaki uspešno odgovaraju, zato su sale pune i gledaocima i aplauzom kojim se njihova izvođenja nagrađuju gde god da se nađu. Poznati su kako u selima širom Srbije, tako i u većim gradovima u našoj zemlji, ali i van njenih granica, ne samo u državama koje su nama srodne, već i u onima čija je tradicija znatno različita od naše. Stoga obezbedite svoje ulaznice za nedelju i budite deo jubilarnog, februarskog koncerta.

Razgovarala Dunja Pešut