U Bačkoj Topoli prosečna plata 56.672 dinara

Kako prenosi dnevni list „Danas“, prosečne plate u Subotici, Bačkoj Topoli i Malom Iđošu drastično manje od republičkog.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je prosečna neto zarada u novembru prošle godine iznosila 69.136 dinara.

U Subotici je prosečna plata u novembru prošle godine bila za oko 6.500 dinara manja od republičkog proseka, a ta razlika ide i do blizu 17.000 dinara, ukoliko se uporede podaci za druge dve opštine Severnobačkog okruga.

U istom mesecu, u Subotici je prosečna neto plata bila 62.690 dinara, što je za 6.446 dinara manje od republičkog proseka.

Ova razlika je mnogo veća ukoliko se uporede podaci za druge dve opštine u Severnobačkom okrugu.

Tako je u Bačkoj Topoli prosečna novembarska neto plata iznosila 56.672 dinara, odnosno bila je za 12.464 dinara manja od republičkog proseka.

Još veća razlika je u Malom Iđošu, gde je prosečna neto zarada u novembru prošle godine iznosila 52.302 dinara, što je čak 16.834 dinara manje u odnosu na republički prosek.

Prema rečima Ištvana Huđija, predsednika Saveza samostalnih sindikata Subotice, razlog ovako velikog jaza u ceni rada jednim delom leži u prosečnoj plati za Beogradski region, koja iznosi 87.181 dinara, te samim tim podiže republički prosek.

Ištvan Huđi, predsednik Saveza samostalnih sindikata Subotica, foto: J. Patarčić

S druge strane, dodaje Huđi, problem predstavlja to što u Subotici veliki broj radnika koji je zaposlen u Industrijskoj zoni ima medijalnu zaradu, čija osnovica iznosi 50.000 dinara, a na nju se nadograđuje ono što je Sindikat postigao kroz kolektivne ugovore, a to su topli obroci, bonusi, regresi za godišnje odmore i 13. plata.

“Veće zarade su u ‘Flenderu’ i drugim kompanijama, koje isplaćuju 60.000 i 70.000 dinara, ali tu već postoji noćni rad i razni dodatni uslovi zbog kojih su nekome plate veće”, kaže Huđi.

Osim toga, naš sagovornik ističe i da poslodavci koji dolaze u Suboticu najčešće traže radnike koji će biti angažovani na operativnim poslovima, a koji su po pravilu manje plaćeni.

“Subotica je region sa kvalitetnom radnom snagom i oni poslodavci i vlasnici kapitala koji dolaze u naš grad, najčešće nude operativne poslove za koje nisu potrebni fakulteti i više škole, već je dovoljna srednja stručna sprema i to je jedan od razloga zbog čega, kada imate veliki broj takvih radnika, onda možete da govorite da Subotica ima 62.690 dinara prosečnu platu”, ističe Huđi.

Za dr Danicu Drakulić, profesorku Ekonomskog fakulteta u penziji, ovi podaci predstavljaju ozbiljno upozorenje nosiocima lokalne vlasti, koji bi trebalo da utvrde uzroke takvog stanja i mere koje bi trebalo preduzeti da se otklone dispariteti u zaradama jer, kako ističe, to pouzdano govori o lošijem kvalitetu života i sigurno je jedan od uzroka odliva stanovništva iz Subotice.

“Ovde se korpa nužnih životnih namirnica uzima kao ključni životni standard, a ne usluge, koje bi trebalo da čine dve trećine ukupnog izdvaljanja iz kućnog budžeta. Izdvajanja za životne namirnice čine gro potrošačkih izdataka, a trebalo bi da je obrazovanje, kultura, turizam, zabava, stomatološke, zdravstvene, restoranske i druge vrste usluga. To je ono što je pokazatelj boljeg kvaliteta života, dok bi udeo izdvajanja za potrošna dobra trebalo da bude neuporedivo manji”, kaže dr Drakulić.

Ovakvo planiranje budžeta ne ostavlja mnogo prostora za štednju koja je, prema rečima naše sagovornice, značaja za buduća ulaganja i rast domaćinstva.

“Ako nema štednje, čovek oseća veliku nesigurnost i u domaćinstvima gde su niska primanja praktično ima puno negativne štednje, a to je zaduživanje i trošenje onoga što ćemo u budućnosti zaraditi. To su odloženja plaćanja, krediti, pozajmice, a sve je to dugoročno nepovoljno, i zbog troškova zaduživanja, i za stabilnost porodice, ističe dr Drakulić.

Kao jedno od mogućih rešenja i načina da prosečne neto zarade u Subotici dostignu republički nivo, Huđi navodi dualno obrazovanje, koje učenicima omogućava da tokom školovanja steknu iskustvo rada kod poslodavaca i da već nakon srednje škole imaju zanat u rukama.

“Taj zanat nije operater na mašini koji kuca jednu istu operaciju, već majstor koji od svog rada može pristojno da živi. To su električari, elektromehaničari, pekari, kuvari, konobari. Dakle, to su zanati koji se uče i koji su bolje plaćeni, a poslodavac čak ima mogućnost da stimuliše ove učenike kroz razne stipendije i na taj način ih veže za sebe i ukaže koliko su mu potrebni”, objašnjava Huđi.

Izvestan pomak predstavljali bi i platni razredi koji su odloženi do 2025. godine, dodaje Huđi, a koje sindikati u zdravstvu i prosveti željno iščekuju. Promena bi mogla da nastane i u privatnom sektoru, ukoliko bi došlo do smanjenja poreza i doprinosa na zarade.

“Ima mnogo privatnih poslodavaca koji isplaćuju minimalne zarade, a ostatak plate daju u koverti zaposlenima. Ne mogu da kažem da poslodavci nisu u pravu kada traže smanjenje poreza i doprinosa na zarade i tu treba biti konkurentiji, kao u Evropskoj uniji i da se polako ti porezi i doprinosi smanje, a da se na neki način taj iznos koji je bio opredeljen za tu namenu doda na platu zaposlenog”, poručuje Huđi.