Moja Backa Topola Najnovije vesti, Backa Topola iz rubrika sport, kultura, drustvo, lokalna zajednica. Dešavanja u gradu. Najbolje mesto za Vašu reklamu.
Zašto je važno da čuvamo srpski jezik i na koji način možemo sprečiti da poklekne pred savremenim trendovima, a da ga ipak ne kočimo da se menja i prilagođava – lingvisti to pitanje postavljaju decenijama, a naročito poslednjih godina, kada brzina života i komunikacije uzimaju svoj danak.
S druge strane, izazovi s kojima se susreće jedan prosvetni radnik koji je odrastao u drugačijoj atmosferi, a sada treba da se izbori s neočekivano drugačijom i novom, nisu nimalo jednostavni i često oduzimaju više energije nego sam sadržaj koji treba da prenese novim naraštajima. O svemu navedenom razgovarali smo s nastavnicom srpskog jezika Dunjom Pešut (31) iz Gornje Rogatice, koja već sedam godina predaje u Srednjoj tehničkoj školi i pet godina u Gimnaziji „Dositej Obradović” u Bačkoj Topoli.
To mi je bila jedina vizija, nisam ništa drugo očekivala, niti sam se plašila da posla neće biti, iako je sve oko mene ukazivalo na to da je teško naći posao u prosveti jer je to zatvoren krug, priseća se Dunja svojih početaka koji su usledili po završetku studiranja srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Кako dodaje, nije bilo prostora da razmišljam o tome gde će, šta će, kako će, nego se namestilo da je odmah počela da radim.
Кoliko su ti se ispunila očekivanja, s obzirom na to da si sve ovo oduvek želala?
Mogu da kažem da nisam zamišljala školu ovako kako ona danas funkcioniše. Očekivala sam atmosferu koja je vladala u razredu kada sam ja bila učenik, kad je primarno bilo da učiš, da posle toga upisuješ fakultet i da ćeš se zaposliti. Međutim, mislim da život danas demantuje da je moguće školovati se, da se znanje vrednuje, da svojim trudom i radom možeš da dođeš do pozicije koju želiš. Tako da, sve te distrakcije koje su oko njih su im važnije nego sam trenutak školovanja. Posebno zato što mnogi od njih vide školu kao mesto koje je zastarelo u odnosu na ono što život donosi i na nova zanimanja koja se sada pojavljuju. Tako da, mnogo više snage se sada koristi da se deca motivišu i da im se prikaže značaj svakog predmeta, a koji nije usko vezan za njihovu struku, recimo, zbog čega je važno da uče srpski, da budu pismeni, da čitaju… Sad su to veliki izazovi, a ja sam smatrala kao normalno da su svi okrenuti školi i da je svima primarno u životu da uče, što nije baš tako. Motivisanje dece je nešto na čemu najviše radim i čemu posvećujem najviše pažnje, a nešto što nisam očekivala da ću morati.
Da li to sve ukazuje na potencijalne promene u sistemu obrazovanja, u smislu da će se sve više prilagođavati potrebama dece i mladih?
Trebalo bi da bude tako, da razmišljamo o tome kako da promenimo školu i da zadovoljimo potrebe savremenog društva. Neki to vide u negativnom kontekstu jer smatraju da škola treba da zadrži okvire kakve je imala ranije i da deca treba da se uklope u te kalupe. Ja mislim da će to decu samo udaljiti od toga da vide školu kao mesto gde mogu da uče i da steknu znanje koje im je važno za život.
Кoja su im sad znanja najvažnija za život? Šta treba menjati?
Ono što je već počelo da se radi kroz promenu sistema obrazovanja – uključivanje projektne nastave, gde deca dobijaju mogućnost da stiču nove veštine, posebno preduzetničke, digitalne i slično, da znaju da ih u životu čeka više promena zanimanja jer je teško da se danas opstane kroz jedno zanimanje i jedno zaposlenje od početka do kraja. Moraju da se prilagođavaju promenama. To treba negovati i postepeno uvoditi u škole, što je već počelo da se radi. Ali, nikako ne sme da se desi da u svemu tome zaboravimo na neke vrednosti, poput značaja poznavanja istorije, književnosti, pismenosti i slično, što se u toj trci stavlja sa strane… Sve te tradicionalne vrednosti treba uključiti u savremeni svet i pokazati da su i te kako važne i da će moći da ih koriste u životu. Stvar je u promeni metoda i pristupa, ne samo u sadržaju već kako ćemo im prići i preneti im znanje.
Кad pričamo konkretno o srpskom jeziku, koliko gubi na snazi, budući da današnje mlađe generacije žive u svetu društvenih mreža, gde se gramatika i pravopis sve češće zanemaruju? Da li imaju razvijenu svest o važnosti poznavanja i upotrebe standardizovanog jezika?
Ima onih koji definitivno imaju tu svest. Imam učenike koji prate različite portale i blogove i primećuju kod njih i „ćelavu” latinicu, pravopisne greške i sažimanje reči u kojima se gube samoglasnici, i oni su vrlo svesni toga u kojem pravcu se jezik razvija i negativno reaguju na to. A ima i onih koji koriste sve to i ne razmišljaju o tome da li je ispravno ili ne, pa u pismenim zadacima dobijam skraćenicu „nzm” i stavljaju smajlije, struktura rečenice je generalno loša. Ono što nesvesno nauče iz internet sadržaja prenose na svakodnevni život, i to vide kao potpuno normalno. Javlja se diskusija – budući da je jezik ekonomičan i treba da bude takav – o tome da li se i pravopis mora prilagođavati novim tedencijama ili ga treba čuvati.
Кoji je tvoj stav – jel’ došlo vreme da se jezik opet modifikuje i da mu se da savremenija forma?
Ja sam bliža drugoj strani. Meni najviše leži da čitam kritike s početka i sredine 20. veka, taj „gospodski” jezik mi se mnogo više dopada, i to je nešto čemu težim u svom govoru. Ali, definitivno – da, menjaće se jezik u svakom slučaju. Mada, ne mislim na ekstremne slučajeve, u smislu sakaćenja jezika, već po pitanju strukture rečenice, jer ona postaje sve kraća, i to je nešto što će standard morati da prihvati.
Eto, jedan od načina kako da sačuvate standardni srpski jezik, a da se i prilagodite potrebama mladih, jeste ponovo pokretanje srednjoškolskog časopisa „Gimnazijalac”…
Ta ideja je dugo među nama profesorima srpskog jezika u Gimnaziji… Nedavno smo počeli da radimo na njenom ostvarenju i pokazalo se da ima zainteresovanih učenika. „Redakcija” nam broji desetak đaka koji su zainteresovani za pisanu reč i baš su entuzijastično krenuli u sve. To će biti prostor kroz koji će moći da iskažu svoje mišljenje, svoj pogled na svet, svoju kreativnost. A analizirajući portale u našoj opštini, shvatili su da malo ima sadržaja posvećenog mladima, što im je bio dodatni podsticaj.
Lea Radlovački
Jezik i kultura izražavanja su stub društvene zajednice jedne zemlje. Gubeći jezik, paralelno gubimo i kulturu izražavanja, koja je od presudnog značaja za jednu zdravu sredinu koju karakterišu poštovanje, moralne i etičke vrednosti i tolerancija. Rušenjem tog stuba se sasvim neprimetno društvo dovodi u stanje urušavanja svih gore navedenih stavki. Jednostavnost izražavanja direktno vodi u glupost i dekulturizaciju društva, koja je u celom svetu otpočela pojavom društvenih mreža, u kojima je na žalost, glupost poprimila viralne razmere na globalnom nivou. Vizuelno sve više zamenjuje verbalno i ljudi gube potrebu da pričaju. Akcenat bih stavio na savršeno vizuelno, koje za nus proizvod kod ljudi kreira nedostatak samopouzdanja u ono što jesu. A nedostatak lingvističkih vrednosti dodatno pogoršava stvari jer nisu u stanju da opišu to što vide na pravi način (na toliko savršen način), što dovodi do konfuzije, gore navedenog nedostatka samopouzdanja, kao i preterane samokritičnosti. Sve ove navedene nuspojave neosporivo mogu da poprime kataklizmične razmere. Da li je sve to WW3 kojeg nismo ni svesni da se dešava? Ukoliko jeste, mi se kao nacija borimo lavovski i nalazimo predivne načine da se ne izgubimo u pandemiji oko nas. Jezik i kultura izražavanja su najbolji vesnik zdravog razuma. Mi smo na odličnom putu da ga sačuvamo! Glave gore i idemo ponosno kroz pandemiju iskrivljenog sveta gluposti i jednostavnosti.