Novinarka – omiljena poštarka u Bačkoj Topoli

Ona je mlada, diplomirana novinarka. Bila je jedna od najboljih studentkinja generacije, ali pre godinu dana je rešila da promeni struku. Sada se bavi poslom neobičnim za devojke. Njeno ime je Milica Tešić, ima 27 godina i poštarka je u rodnoj Bačkoj Topoli.

Kaže da je ideja za ovim poslom došla savim spontano.

U slobodno vreme sam prodavala sitnice preko Limunda i Kupinda, pa sam često odlazila u poštu i posmatrala ih kako rade. U jednom trenutku mi je kliknulo i zapitala sam se zašto ne bih konkurisala da budem poštarka. Poslala sam CV i pozvali su me nakon nekog vremena.

Kako si se predstavila da bi te izabrali?

Napisala sve ono što jeste. Da sam završila fakultet, da sam spremna da radim i posao dostavljača, što sam i naglasila, da sam komunikativna, da volim da radim s ljudima…

Kako je biti poštarka u Bačkoj Topoli?

Svaki poštar ima svoj rejon. Moramo dobro da poznajemo ulice, brojeve kuća.  Sve vreme smo u kontaktu s ljudima, svi nas poznaju, izuzetno nas cene. Dnevno biciklom prevezem po 20 kilometara. Nezgodno je kad pada kiša i kada je hladno. Tada jeste teško, ali svaki posao ima prednosti i mane. Osećala bih se kao u kavezu da ceo dan moram da sedim u kancelariji pred kompjuterom. Zato mi se moj posao dopada. Dok nisam počela ovo da radim nisam ni znala kako ljudi gledaju na osobe u uniformi. Vrlo je specifično, a što je najbolje ne moram da razmišljam šta ću da obučem.

Rođena si i odrasla u Bačkoj Topoli. Kako meštani reaguju kad vide poštarku?

Bilo je interesantno raditi prvih nedelju dana kada sam išla sa kolegom na teren dok me obučavao. Bilo je stvarno svakakvih reakcije. Najviše: „Otkud devojka?“, „Otkud žensko?“. Čak i posle godinu dana koliko radim dešava se da sretnem osobe koji mi kažu da nikada nisu videli ženskog poštara. S druge strane, na ulici mi se svi javljaju, pa se dešava da me pitaju: „Ima li pošte za mene?“, a ja ne znam ni ko me pita, ni gde stanuje.

Ranije si radila u medijima. Da li je bio neki prekretni trenutak da odlučiš: „E neću više ovo, aj’ da radim nešto drugo“?

I jeste i nije. Raditi u medijima u maloj sredini je veoma specifično. To nije ono kako sam htela i kako sam učila. Dugo sam razmišljala šta da radim, brinula sam šta će ko reći, ali čim sam se osobodila toga odlučila sam i moji su me podržali.

Imaju li sličnosti novinarstvo i raznošenje pošte?

Oba posla su veoma dinamična. Puno se krećemo, dosta komuniciramo s ljudima, to mi se dopada. Posle jednog dana raznošenja pošte moglo bi da se napiše dosta tekstova, koliko zanimljivih događaja imamo i koliko priča čujemo i vidimo.

Onda nam ispričaj neki od njih.

Nosila sam jednom čoveku preporučeno pismo. Kada sam ušla u dvorište u toku je bio svinokolj. Čovek mi je nudio meso da jedem govoreći da je to ukusno, domaćinsko, pravi delikates. Delikates je zapravio bio pečeni svinjski jezik, koji sam tada prvi put probala. Iskreno, bilo je ukusno, ali to je jedna od stvari koje sigurno ne bih uradila da se ne bavim ovim poslom.

Imaš li još neku anegdotu?

Imam jednog dedu koga stalno srećem u gradu i koji me uvek pozdravlja na francuskom. Radio je nekada u Parizu, pa ga ženski poštari asociraju na Francusku. Uvek mu otpozdravim na francuskom, mada još nisam povezala gde tačno stanuje. Takođe, jednom sam se uplašila. Ušla sam u dvorište i pas, koji je bio zavezan za lanac, a taj lanac za neki konopac i prikolicu traktora, toliko je lajao na mene da se otkinuo. Skinula sam torbu sa ramena, nekako sam stavila ispred nogu da se zaštitim i polako natraške izašla iz dvorišta.

I za kraj, pišu li ljudi pisma, ili raznosiš samo račune i plave koverte?

Nažalost jako malo. Sad su bili praznici, Osmi mart, i mislim da za tih nekoliko dana u torbi nisam imala ukupno 10 razglednica.

Radmila Leovac ([email protected])