(Ne)ostajte ovde!

Ponekad se pitam šta se to promenilo u svesti mojih sunarodnika ili u mojoj zemlji koja se ne doživljava kao majka već maćeha? Šta se to promenilo u zadnjih sto godina; od vremena kada su naši ljudi dolazili sa raznih strana sveta gde su tražili svoje mesto pod Suncem da bi branili ovu našu zemlju u Prvom svetskom ratu? A samo vek posle njihovi potomci odlaze ne pomišljajući da se okrenu za sobom. Šta bi na to rekao Aleksa Šantić, čuveni pisac rodoljubive  pesame „ Ostajte ovde“?

Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Da je Aleksa Šantić živeo u nekom drugom vremenu, recimo u budućnosti da li bi se proslavio ovom pesmom? Kada malo bolje razmislimo, svako ko je otišao u svet, kako naši stari kažu „ trbuhom za kruhom“ nije se vratio, a da nije uspeo. Da se razumemo, svako ima pravo da se na svoj način bori za svoju i za egzistenciju svoje porodice. Čovekovo osnovno pravo je pravo na slobodu kretanja. Nažalost, u našoj Srbiji mnogi su već otišli i odlaze. Posledice ove moderne seobe Srba ( svih njenih građana ) već osetimo, a tek ćemo osetiti u narednom periodu. Mada, kao i u medicini, ne treba lečiti posledice već uzroke. Šta je to nateralo prosečnog građanina ove zemlje da zatraži državljanstvo druge zemlje da bi mogao otići odavde i što lakše obezbedio sebi budućnost u nekoj drugoj, dalekoj zemlji?

Živimo u zemlji koja je natopljena krvlju naših praotaca koji su položili svoje živote za buduće generacije koje bi uživale u miru i slobodi. U sećanje na njih često nam ostaju zapušteni, išarani ili zaboravljeni spomenici. Preko noći heroj je postao izdajnik, a izdajnik postao heroj. Šantić nas podseća u svojoj pesmi:

„Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše..“.

Zapitam se nekad da li je ta žrtva bila uzaludna? Da li su ovi naši „ domaći“ koji su bili ili će biti na vlasti gori od strane čizme koja je hodala našim poljima? U našoj zemlji ništa nije trajno. Život ne može da se planira na duži vremenski period unapred. Živi se od dana do dana- od danas do sutra. Zemlja koja se kiti planetarnim genijem i njegovim pravoslavnim i srpskim korenima, Nikolom Teslom, ima sela koja u XXI veku nemaju struju. A na život se više ne gleda kao što su gledali naši stari: kao na patnju i muku već nove generacije  žele da u modernom vremenu nađu vremena za sebe i da uživaju u vremenu u kom žive.

Živimo u zemlji u kojoj je politika postala prava filmska saga. U zemlji u kojoj se dešavaju kopernikanski obrti u politici: dojučerašnji predsednici stranaka okreću se protiv svojih uverenja i svog članstva da bi sutra govorili nešto suprotno od onoga što su godinama ili decenijama propovedali. Politika nije više sredstvo kojim se rešavaju problemi običnih ljudi već način kako da se pojedinci obogate. Građanin ove zemlje više ne zna ko je levo, a ko desno i da li je desno levo ili je levo desno. Živimo u zemlji apsurda. Živimo u zemlji u kojoj se točak istorije okreće unazad umesto napred. Vraćamo se u feudalizam i robovlasništvo. Jer ono što smo nekada imali nije nam valjalo i sada to tražimo u drugim zemljama. Umesto da smo poboljšalji i izmenili ono što smo imali, a smetalo nam je,  mi smo sve uništili iz želje da počnemo od nule i na nuli izgleda i ostali.

I kada čovek tako pogleda unazad kako su se naši  očevi borili i ginuli i da smo na kraju došli u ovu situaciju dođemo do tužnog i potresnog zaključka da je  njihova žrtva bila uzaludna. Pitanje je da li ostati i menjati nešto ili otići i započeti život pod novim nebom. Samo, niko sebi ne postavlja pitanje, verovatno iz straha od odgovora, koliko svesno utičemo na propadanje sopstvene zemlje? Jednog dana sve te države od kojih tražimo državljanstvo mogu zatražiti parče ove naše zemlje gde će ipak neko ostati još da živi- i to s pravom. Došli smo u situaciju da oni koji su proterani sa prostora nekadašnje zajedničke države traže državljanstva upravo tih zemalja. Izgleda da nas je stigao umor bijući donkihotovsku bitku protiv vetrenjača.  Možda smo ipak sami sebi najveći neprijatelji? Možda je Arčibald Rajs, stranac koji nas je upoznao bolje od nas samih, sa pravom napisao „ Srbi, čuvajte se sami sebe“. Čovek ne može da se ne zapita šta se to desilo sa nama? Zašto uporno idemo unazad? Zašto tonemo? Šta radimo pogrešno? Na kraju, da je to moguće,  upitao bih Šantića kome bih svakako odao omaž ( odao počast ), da li je istina da nas Sunce tuđeg neba ogrejati neće?

Možda se odgovor na ovo turbulentno vreme krije u Andrićevom citatu:“ Dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati.“ Teši me činjenica da ni jedno zlo ne traje zauvek: mogu da rade kako hoće ali ne i dokle hoće.