Mi smo ovde rođeni

Mi smo ovde rođeni, da, u Srbiji. Dobro, ranije se ta čudna tačka na kugli zemaljskoj zvala drugačije, pa drugačije, pa opet drugačije, sada je valjda za stalno, mada sve zavisi od tog “lepog” Beograda. Tog lepog Beograda, skupog kao Njujork, prljavog kao što je Njujork bio u sedamdesetim, korumpiranog kao Njujork u tridesetim godinama prošlog veka, ima tu još mnogo poređenja sa “velikom jabukom” kojoj je Beograd uvek težio, mada pošto sada postajemo mali Emirati, neumesno je porediti ga sa Njujorkom.

Nije tema Beograd, tema su moji drugari Nikola, Strahinja, Dragoslav, Milica, Tijina, Ivana, i njihovi drugari Nemanja, Nataša, Nikoleta, Mladen, da Vas ne zamaram sada sa imenima , ima ih dosta. Nabrojao sam Vam samo malu družinu, zato što mi znače, jer smo odrasli zajedno, ali kako stvari stoje nećemo praviti porodice u Srbiji i družiti se pod nebom koje nas je držalo sve na okupu.
Pre tog “srećnog” Zapada ćemo se dobrano smrznuti u sve dužem redu tužnih faca ispred stranih ambasada. Nnisam se nadao  će nas primorati da hrlimo na privatne časove mađarskog kako bismo dobili njihov pasoš, koji već ima 30 odsto severnobačkog okruga ali i sve više stanovnika Beograda. Zašto o tome niko od zvaničnika ne sme da priča?
Nisam se nadao da će nas oterati da postanemo čistači fekalija pa Austriji i Nemačkoj da bi od prve plate izdvojili  50 evra i poslali roditeljima kako bi kupili kameru za računar i uplakanim očima preko skajpa gledali one u koje su čitavog života ulagali sve.
Znanje koje smo godinama sticali je nebitno za našu državu. Najbolji i najpametniji svakodnevno odlaze jer za nove ideje i nove ljude nema mesta u ovoj Srbiji (čitaj Beogradu) na čijem su čelu neobrazovani ljudi  sumnjivih diploma i još sumnjivijeg kapitala. Omladina koja ostaje moraće da se zadovolji tabloidnom Srbijom i još tabloidnijim turbo-folk glavnim gradom.
Tako rasuti po fabrikama, bolnicama, bankama širom sveta i dalje ćemo pričati srpskim jezikom, koji smo naučili u knjigama i školama, kod Naših dragih, starih profesora i nastavnika, a ovaj “novi” srpski jezik koji se emituje na televiziji i dnevnim časopisima (“Pink” varijacija srpskog jezika) ostaje onim ljudima kojima i dalje odgovara ovakav sistem i onima koji su se pomirili sa sudbinom.
Nisu svi još otišli, ali se verovatno spremaju: “Brišem”, “ Ma, palim odavde”, “Hoću da znam za šta radim”, ”Mogu da se ubrišem sa diplomom”. Naši tužni roditelji jecaju kada govore da idemo tamo gde će nas poštovati i gde će nama biti bolje. Poručuju nam da ne brinemo o njihovoj starosti, da je bilo i težih trenutaka. Lažu sebe i one oko sebe jer znaju da nema ničeg težeg od odvajanja od kolevke, od živog jezgra i živih emocija, sve zarad novca i mira koje naša država nije mogla da nam omogući.
Mi smo  najtužnija generacija u zadnje tri decenije u Srbiji, nisu to bili mladi u devedesetim godinama, jer su oni imali ratove, od kojih je trebalo pobeći, a Mi imamo ovu lažnu demokratiju, koju smo na nezakonit način uveli u Srbiju 5. oktobra 2000 godine, i dozvolili smo im da Nas dovedu do tačke gde će sve izgubiti svaki smisao, gde će se na istoj filmskoj traci, koja se pušta zadnjih 30 godina glumci samo presvlačiti i menjati ljubavnice u njihovim svakodnevnim javnim i tajnim orgijama, orgijama koje naše političare dovodi do samog vrha erosa, nakon čega njihovo seme završava kao i uvek na licu naroda, “hrabri” građani progutaju i cute.
Mi mladi više ne možemo, dosta je.

P.S. Pošto vidim da je u ovom gradu počela i kradja identiteta, ovaj tekst je napisao pravi Vladimir Savić (24), jedini u gradu, pod tim imenom i prezimenom, možda postoji još neki Vladimir Savić kojeg zanimaju lokalni radnici u MUP-u, mene ipak zanimaju druge teme i profesije, koje mogu da promene ljudsku misao.