Intervju: Boško Jakšić „Naši političari imaju pregled igre kao Rej Čarls“

Šetajući Krunskom ulicom ka kafani „Kalenić“ motala mi se po glavi ideja zašto smo se baš dogovorili za kafanu, a ne neko mirnije mesto za ovaj naš razgovor, ali stigavši do kafane odmah sam dobio odgovor, zapravo setio sam se priče Dobrivoja Tanasijevića (Dan Tane) koji je bio otvorio restoran na Santa Monici, Kalifornija, gde su na red čekale sve holivudske zvezde, da bi uživali u lobsterima, hobotnicama, portugalskim vinima, i sav taj glamur se dešavao na kariranim crveno belim stolnjacima, koji su vlasnika restorana podsećala na neka lepa vremena Beograda i Srbije.

Razgovor sa Boškom Jakšićem , bivšim urednikom Politike, dopisnikom iz Kaira, Rima, intervijuistom Indire Gande, Muamera Gadafija, Leha Valense, spoljnopolitičkim komentatorom Politike, sam vodio u želji da promenimo svakodnevni diskurs javnog lica Srbije koji nas okružuje.

 

Obrazovanje mladih danas bi trebalo da predstavlja stub društva i budućih generacija. Kako vidite obrazovni sistem, iz kojeg izlaze mladi ljudi, budući nosioci države? Da li je boljitak evidentan, bar kako naši ustoličeni poglavari govore?

Slavni komentator Newsweeka i CNN-a, Ferid Zakarija u knjizi „Postamerički Svet“ seća se dana svog detinjstva u Indiji pre četiri decenije. Tada je sve najveće bilo u Americi: od najviših zgrada, najvećih firmi ili čeličana, do najvećeg kazina. Danas se to “naj” negde drugde preselilo, ali Zakariju to ne brine. On očuvanje liderske pozicije Amerike u svetu vidi u – obrazovanju. U najboljim univerzitetima na svetu koji privlače mlade sa svih strana, koji potom ostaju u Americi. Obrazovanje je prioritet koji takav ostaje decenijama.

A kod nas? Naši političari imaju pregled igre kao Rej Čarls i Andrea Bočeli. Nemaju viziju. Nisu u stanju da prepoznaju dugoročne vrednosti ulaganja u obrazovanje koje je katastrofalno.

Nivo znanja sa kojim mladi izlaze iz srednje škole ili sa fakulteta, je u poređenju sa ranijim vremenima nikakav, gotovo bedan. Danas se u srednjim školama uči tek 10 odsto onoga što se učilo pre tri decenije.

Istovremeno, vreme u kome živimo ohrabruje nerad. Zašto bi se mladi obrazovali kada im to ne garantuje zaposlenje? Radije će se učlaniti u stranku na vlasti. Čak i ne prave pitanje koja je stranka. Takav pragmatizam dodatno ubija kreativnost.

Naš premijer se svakoga dana hvali svojim znanjem i svojim prosecima na fakultetu? Dakle, on ističe naš obrazovni sistem, dajući sebe kao najbolji primer.

Vučič misli da je Da Vinči, da sve zna. A ne zna. Morao bi da se osloni na timski rad, da okupi ljude od znanja, ali problem je što su ljudi od znanja obično i ljudi od integriteta, koji imaju svoj stav. To znači da nisu spremni da pokorno slušaju, a to je upravo ono što vlast traži.

Jednom prilikom, Vučić je posetio Pravni fakultet u Beogradu. Dekan ga je studentima predstavio kao “najboljeg studenta u istoriji fakulteta“! Niti je dekana bilo sramota što tako primitivno laska, niti je Vučić, barem iz elementarne pristojnosti, rekao da je to ipak preterivanje.

Veliki broj naših ljudi spreman je da se divi i kliče svakom na vlasti, da od političara prave genija. Nije onda čudo što se Vučić ponaša kao Da Vinči.

Naši političari pred javnošću se raspravljaju, čak i svađaju, ali kada nema kamera spremni su da se međusobno druže. U svakom slučaju jedan drugog čuvaju. Zašto?

Zato što sve znaju jedni o drugima. Ovde nažalost još postoji “vladavina dosijea”. Vlast ima pristup svim podacima o ljudima iz prethodne vlasti. I tako u krug. Ne čuvaju se oni politički, već isključivo zbog novca. Ti znaš gde sam ja ukrao, ja znam kako si ti prebacio pare za Švajcarsku. Zato se stvara nešto poput derviškog bratstva. Svi se drže za ruke. Poštuju omertu.

Na koji način je ovaj sistem moguće promeniti. Ili se samo pučem može promeniti kao što je učinjeno 2000?

Ja sam za evolutivne promene. Nisam za to da ponovo gori Skupština. Ali, za sve ozbiljne promene neophodna je kritična masa. Čini se da pojedinac sam ne može ništa da uradi, ali verujem u snagu njegovog glasa na izborima. Ljudi moraju da shvate da imaju moć da menjaju.

Kako suzbiti korupciju?

Dok god je politika najlukrativnija profesija u Srbiji, dotle mi ništa nećemo uradi. Golje i beločarapani ulaze u politiku a izlaze sa silnim imetkom, predstavljajući se kao „elita“ Srbije. Ali, korupcija više nije problem samo u vrhovima vlasti, već se spustila do lokalnih samouprava, po vertikali. Na žalost, većina nas žali se na korupciju a sami je podržavamo. Kada dajemo mito za neku dozvolu, za pregled kod lekara, saobraćajnom policajcu da ne piše kaznu. Korupcija je postala endemska i sam Gospod bio morao ozbiljno da se pomuči da je ovde iskoreni.

Evropska Unija postaje sve nestabilnija i sumnjičava po nekim pitanjima. Da li je ona neophodna Srbiji , pošto mi njoj očigledno nismo.

Tačno je da Evropska unija prolazi kroz razne krize. Posle finansijske i izbegličke mislim da se sada suočava sa krizom vrednosti. Preplavljena je populističkom desnicom. Države-članice zatvaraju se u sebe. U naletu su anti-imigraciono raspoloženje, rasizam, islamofobija, antisemitizam.

Demokratija je najgori od svih oblika vladavine, ali ne poznajem bolji, rekao je svojevremeno Vinston Čerčil. Tako i EU. Ispoljava mnoge boljke, ali bolje društvo Evropa ne nudi. Najbitnije je da Srbija prihvati tzv. “set vrednosti” savremenih demokratskih slobodnih društava i da se te norme primenjuju. To je bitnije od ulaska u Uniju, od formalnog članstva.

Srbija hoće u Uniju, ali pokušava da balansira politikom “i EU i Rusija”. Naravno da treba održavati saradnju sa Rusijom, to rade u članice EU, ali mislim da je pozicija neutralnosti – igranja i na istok i na zapad – neodrživa na duži rok. Moramo jasno da se opredelimo. Čim se više približimo Zapadu, gađa nas Rusija. Čim postanemo previše srdačni sa Moskvom, opominju nas iz Brisela i Vašingtona. Takav “režim packi” nikako nam ne treba.

I na kraju nešto o današnjim idolima mladih i Beogradu, nekad i sad?

Veliki broj mladih ljudi živi instant filozofijom, nestrpljivost i neulaganje u sebe su problemi mladih, njih primeri oko sebe čine nestrpljivim.

Idoli su odavno pogrešni, čak i Novak Đoković koji je na svu sreću posle dužeg vremena skinuo Arkana sa liste najpopularnijih kod mladih, njemu se svi ljudi dive zato što je svetski šampion, ali bi malo ljudi bilo spemno da podnese žrtvu za taj uspeh ,kao što je Nole to uradio.

Kulturne politike nema. Političari moraju da imaju jedan deo obrazovnog u sebi, da pokušaju polako da dižu obrazovni nivo čitave nacije. Nekada su „tabloidni“ časopisi plaćali porez na šund, a danas je taj šund na prvom mestu. Ovde postoji profesionalni patriotizam, koji se isplaćuje, koji je lukretivan, merkantilan.

Što se tiče Beograda, on za razliku od drugih svetskih gradova nije u stanju da bude Beograd od juče i Beograd danas. Ono što je bilo juče to se gazi, ruši, satire, kada se priča o Beogradu priča se o njegovog duhu, ne o bulevaruma, zgradama, ulicama, već o duhu, a jedan od simbola tog duha su kafane. One se nažalost nasilno zatvaraju, pred naletom stakla i aluminijuma, i želji da hamburger pobedi pljeskavicu. Beograd je grad koji je prvi u Evropi dobio kafanu, to se ne ceni. Grci čuvaju Taverne, Englezi pabove, Francuzi bistroe, Nemci pivnice, to su delovi identiteta naroda, a mi taj identitet koji je rodio mesto duha naroda uništavamo. Srušićemo i poslednju kafanu, pa ćemo reći kako ćemo napraviti bolju. Žalosno.

Autor: Vladimir Savić