Ne čuje zbog kvara, za novi nema para

Muke mladog Jovana Kondića iz Bačke Topole sa slušnim aparatom. Zamenu skupog “baha” uređaja nije predvideo RFZO

GREŠKOM lekara, koji nije dobro lečio bakteriju, Jovan Kondić (20), iz Bačke Topole, bezmalo ceo život živi sa znatno oštećenim sluhom. Posle nekoliko operacija i mnogobrojnih vrsta slušnih aparata, 2011. ugrađen mu je “baha procesor” i njegov život je konačno postao nalik na onaj njegovih vršnjaka.

Međutim, prvog dana ove godine “baha” je jednostavno stala i Jovan više ništa nije mogao da čuje. Pošto je verzija aparata zastarela, popravka u našoj zemlji nije bila moguća, a dobijanje novog aparata ne pokriva Republički fond za zdravstveno osiguranje, već za njega treba da se plati oko 760.000 dinara.

– Ne mogu rečima opisati taj osećaj, aparat je samo stao i ja sam utonuo u potpunu tišinu. Kada je meni, i još dvojici dečaka, ugrađivan “baha” procesor rečeno nam je da se aparat menja na pet godina, i da će nam, ako komisija odobri, uređaj biti zamenjen najnovijom verzijom – priča Jovan, okrećući glavu kako bi nam pokazao mali crni aparat s desne strane. – Niko od nas posle nije proveravao, mislili smo da se podrazumeva da ćemo jednog dana, kada bude trebalo, ponovo dobiti aparat. Međutim, kada mi se aparat pokvario, ispostavilo se da u pravilniku RFZO ne postoji šifra za to pomoćno pomagalo.

Uz pomoć tetke poslao je Jovan aparat na popravku u Nemačku, što ga je koštalo oko 1.000 evra. Ali to nije trajno rešenje, jer on opet vrlo lako može prestati da radi.

– Dali su mi garanciju na jeftine delove tri meseca, a na skuplje do godinu dana, tako da ništa nije sigurno. Pokušavam da osiguram aparat, ali nijedna osiguravajuća kuća to ne radi, jer takav model više ne postoji u prodaji u našoj zemlji i ne mogu da mu procene vrednost – objašnjava dalje mladić, koji se za pomoć obraćao nadležnom ministarstvu, pokrajinskim institucijama, udruženjima gluvih i nagluvih, ali niko nije mogao da mu pomogne.

– Jedino što preostaje je da mi, korisnici, nas oko 20 u celoj Srbiji, pokrenemo inicijativu da se aparat uvede u pravilnik. Ali i za to smo, navodno, zakasnili za ovu godinu. Novi aparat je jako skup, ali čak i da se sakupi novac, to nije trajno rešenje, jer je garancija pet godina i šta posle da radimo. Jedino dugoročno rešenje je da se mi, korisnici, izborimo da bar deo troškova snosi Fond. Primera radi, korisnici “CI procesora” su se pet godina borili da se on uvrsti u pravilnik i uspeli su u tome da na svakih sedam godina dobiju zamenu.

Iako sa “bahom” čuje normalno, Jovan svakodnevno živi u strahu da ga neko ne udari ili slučajno gurne…

– Problemi sa sluhom počeli su još 1999. godine, kada mi je uvo prokrvarilo, a doktor u Subotici nije stavio cevčice da gnoj izlazi, već je samo očistio i zatvorio uvo – sleže ramenima Jovan, inače mašinski tehničar motornih vozila, trenutno bez posla. – Svuda u Evropi države finansiraju aparate i baterije, a mi sve to kupujemo.

 

Autor: J. LEMAJIĆ