Kaštel na Krivaji – Stoji ponosno iako ga vreme polako nagriza

Mnogi koji prođu pored kaštela Krivaja često mogu da vide siluetu: oronulu, ostarelu i istrošenu. Ne, ipak nisu to duhovi koji šetaju noću starim zdanjem. To je samo odraz kaštela i naselja Krivaje koji su sudbinski povezani. Sudbina kaštela je oduvek bila povezana sa naseljem. Kaštel u Krivaji nema samo umetničku vrednost. Kaštel je svedok moći, politike, ljubavi, napretka i propadanja.

Kaštel u Krivaji pripadao je Valentinu Balintu Fernbahu mlađem. On je bio sin Balinta i Žužane.  Rodio se 2. novembra 1871. godine a preminuo je 3. januara 1926. godine. Njegov život je bio kao i njegov duh- avanturistički. Nažalost, imao je tragičan kraj. Balint mlađi bio je avanturista i strastveni lovac. ( za sve ljubitelje lova mogu naći ponešto interesantno i ovde:  https://agroplus.rs/serijal-lovstvo-u-vojvodini-90/ ) Putovao je po Africi ( 1904. i 1905. ) u društvu barona Emila Talijana od Kanjiže i grofa Oskara Vojnića od Subotice. Tokom svojih putovanja pisao je svojevrsni dnevnik o svojim doživljajima i o onome što je video koji je kasnije i objavljen. Obogatio je somborski gradski muzej manjom egiptološkom zbirkom koja je bila njegov poklon muzeju. Donosio je životinje iz raznih predela koje je posetio i osnovao prvi zoološki vrt u ovom delu Evrope.

Kako je voleo avanturu i rizik učinio je nešto što je bilo zabranjeno. Zaljubio se u ženu nižeg socijalnog statusa. Ta žena, Marija Johan,  zajedno sa njim imala je nesrećnu sudbinu. Porodica Fernbah nikada je nije iskreno prihvatila iako im je ona podarila dvoje dece: sina Jozefa ( 7. novembar 1918- 25. januar 1982. ) i ćerku Ana Mariju rođenu dve godine posle svog brata. Valentin Balint je 1926. godine izvršio samoubistvo pošto je njegovo imanje nacionalizovano posle prve nacionalizacije izvršene posle uspostavljanja Kraljevine SHS. Marija Johan je imala tužnu sudbinu. Na početku turbulentne ratne epohe, dok je posmatrala događaje sa prozora  prilikom invazije od strane okupatorskih trupa iz Hortijeve Mađarske nju je slučajno pogodio metak koji ju je i odveo u smrt.

Kada se već osvrćemo na ratna dešavanja i aprilski slom Kraljevine Jugoslavije ne možemo zaobići jedan veoma važan događaj u istoriji naselja naše opštine u kome je još jedan Fernbah uticao na sudbinu i budućnost ovog kraja i živote njegovih stanovnika.

U knjizi “ Bački Sokolac i Sokolčani”, autora Danila G. Diklića postoji ispisano svedočanstvo o događaju koji je veoma bitan i koji govori o ljudskosti, humanosti i neraskidivoj povezanosti stanovnika ovog kraja sa nekadašnjim vlasnicima: “ Selo ( Bački Sokolac ) je bilo blokirano. Svaka kuća podvrgnuta pretresu. Bio je to 12. april 1941. Sve stanovništvo je isterano na središte sela, na crkveni plac. Oko uplašene mase, postavljeni su mitraljezi. Komandant je imao nameru da posle uništavanja Bačkog Sokolca zbriše sazemlje i okolne kolonije: Gornju Rogaticu, Tomislavce i Karađorđevo. Sve što se dešavalo sa kolonijom pomno je pratio Jovan Fernbah, mađarski plemić i veleposednik. On je često sa krova svog velikog dvorca kroz durbin gledao kako kolonisti kradu njegov kukuruz i druga žita. Oni kolonisti koji su tog napetog dana videli starog Fernbaha da je svojom luksuznom kočijom u pratnji dva sina dospeo pred zgradom gde je bila komanda mislili su da je došao čas kad može da im se krvnički osveti stari spahija.”- str.:182. i 183.  O onome što se desilo postoji i video zapis koji možete pogledati ukoliko kliknete na ovaj link: https://www.youtube.com/watch?v=GAQq4WYkoLc

Ono što se kasnije desilo postalo je istorija. Jovan je u razgovoru sa komandantom uspeo da spase stanovnike masovnog streljanja opisavši ih kao “ radan i pošten narod.” Posle oslobođenja, stari Jovan Fernbah, koji je na neki način postao patrijarh ili otac porodice Fernbah imao je tu sreću ili nesreću da tokom dugog života gleda sjaj, raskoš i pad svoje imperije. Pod optužbom nekih ljudi iz Bačkog Sokolca i Gornje Rogatice doživeo je da mu bude uzvraćeno za njegovu humanost i ljudskost kada je spasao celo selo od uništenja da bude i on na kraju spašen od neutemeljenih optužbi. Tada je izjavio:” Zaista sam odbranio plemenite ljude koji su mi istom merom vratili.”

Ali, da se vratimo na istoriju kaštela u Krivaji.

Istoričarka umetnosti, dr Branka Kulić izjavila je da su dvorci “ deca feudalnog doba”. Dvorci Vojvodine mogu se prema vremenu u kom su građeni podeliti u dve grupe: u dvorce odbrambenog tipa koji su građeni krajem XVIII i početkom XIX veka. Građeni su sa ciljem odbrane u slučaju povratka Turaka.  Dvorci koji su građeni kasnije, polovinom XIX veka imali su drugačiju namenu. Krivajski kaštel pripada toj drugoj grupi dvoraca.

Kaštel u Krivaji koji i danas stoji ponosno iako ga vreme polako nagriza građen je krajem XIX veka. Vlasnik je bio Balint Fernbah i građen je za stanovanje. Okružen  prirodom,  građen je u stilu klasicizma sa mešavinom baroka. Da je ovaj kraj u to vreme išao  u korak sa vremenom govori i sam stil gradnje.

Klasicizam je nastao u zemlji kralja sunca- Francuskoj, odnosno Luja XIV. Ovom arhitektonskom pravcu uzor je antika što se može videti na osnovu stubova dorskog (najjednostavniji grčki stil) stila koji krase krivajski kaštel. Jer, prema tadašnjem mišljenju “Lepota se ne nalazi u prirodi, već su je stvorili Grci. “ Kaštel je pravougaone osnove i krase ga stubovi sa metopama ( postoljem na kome stoje stubovi ). Prozori su postavljeni ritmično sa jednakim razmacima i imaju nadprozorski fasadni ukras što otkriva primese baroka. Nad centralnim rizalitom ( deo građevine koji je “izbačen napred” od ostatka građevine ) je atika    ( prostor ispod krova ) koji u sredini ima trougaoni timpanon  ( trouglasti deo krova ) u čijoj je sredini nekad bio porodični grb.

U kakvom stanju je kaštel danas možete videti na slikama. Međutim, kao što možete da vidite, vreme je učinilo svoje. Zub vremena nagriza ovo staro i lepo zdanje koje je pravi ukras naselja, opštine Bačka Topola i okoline. Kaštel je umesto “ deteta feudalizma” kao napušteno dete od svih.

Berislav Kangrga, master istoričar