Korupcija u policiji i zdravstvu

U prethodna dva teksta osvrnuli smo se na problematiku korupcije uopšteno. Ovaj članak posvećen je problematici korupcije u dva veoma važna sektora, a koja se tiču bezbednosti i zdravlja građana: zdravstvu i policiji.

Ne možemo izbeći utisak da mediji i javnost više polažu pažnju tome ko će doći na čelo policije nego na koji način će policija poboljšati bezbednost stanovništva kao i način kako će suzbiti korupciju unutar sopstvenih redova. Može se reći da na rad policije utiču političke stranke kao i na druge oblasti života.

Pre nekoliko godina objavljen je podatak da je srpska policija najkorumpiranija u regionu.   ( izvor: http://www.bezbednost.org/upload/document/pkps_knjiga_[e-izdanje].pdf ) Korupcija u policiji se može jednostavno predstaviti: zloupotreba službenih ovlašćenja + dobit = korupcija u policiji. Svako nuđenje, davanje novca ili predmeta od vrednosti kao i neovlašćeno širenje informacija predstavljaju korupciju. Da bi korupcija unutar ovog najvažnijeg sektora bezbednosti mogla da se objasni potrebno je razumeti njene uzroke.

Jedan od najčešćih uzroka je ekonomsko- socijalni položaj. Stepen korupcije u policiji raste ili se smanjuje u zavisnosti od stepena tolerancije na korucpiju u samom društvu. Još jedan od uzroka korupcije unutar policije je i zakon ćutanja; odnosno da kolega ne prijavljuje korumpiranog kolegu. Još ređe su građani voljni da korupciju u policiji prijavljuju policiji. U prethodnim tekstovima analizirali smo anketu u kojoj se skoro polovina ispitanika opredelila da ne bi prijavila korupciju. To govori o stepenu nepoverenja u institucije zemlje.

U prilog ovoj tendenciji ide i slučaj sudije Višeg suda Sanje Agatonović koja je svojim postupkom obesmislila Zakon o uzbunjivačima: u jednom od procesa ona je odlučila da osoba koja je uputila na korupciju unutar jedne velike državne firme ne može da dobije status uzbunjivača i da time bude zaštićena zakonom, jer je potrebno prema sudijinom tumačenju, da poslodavac prizna da je vršio odmazdu nad uzbunjivačem. To je kao kada od deteta koje je namerno razbilo staklo na prozoru tražite priznanje.

Na koji način se boriti protiv korupcije unutar policije? – Većim ovlašćenjima unutrašnje kontrole policije, strogim kažnjavanjem učesnika korupcionaških afera, povećanjem plate, a pre svega kao conditio sine qua non, odnosno kao uslov bez koga se ne može jasna i čvrsta politička volja za izgradnjom društva sa niskom stepenom korupcije. Treba se osvrnuti i na nedavno hapšenje osmorice pripadnika MUP-a iz Malog Iđoša što jasno šalje poruku da korupciji u policiji preti odmazda.

Kada je reč o zdravstvu kao jednom od dva najvažnija sektora ne mogu da se upute hvalospevi. Još 2006. godine dr Boris Josifovski, direktor Hitne pomoći u javnosti je izneo aferu „trgovci smrću“ o morbidnoj sprezi između privatnih pogrebnika i dežurnih lekara Hitne pomoći; lekari bi namerno kasnili na pozive pacijenata upućenih Hitnoj pomoći i obaveštavali bi pritom mrtvozornike. Josifovski je ubrzo smenjen i otpušten.

Svi koji sumnjaju na korupciju ili od kojih se traži novac od strane zdravstenih radnika mogu slučajeve prijaviti na broj 061- 24 – 444 – 24 po ceni redovnog SMS u bilo koje doba dana ili noći, 365 dana u godini. Protiv korupcije u zdravstvu predloženo je nekoliko strategija: formirano je Radno telo za borbu protiv korupcije čiji je zadatak da razmatra pritužbe pacijenata; zatim, krajem 2014. ministar Lončar je izneo ideju kako bi se smanjila stopa korupcije u zdravstvu da lečenje kod privatnih lekara bude besplatno što je objavljeno na sajtu Udruženja privatnih lekara Srbije. Uopšte, strategija borbe protiv korupcije osmišljena je  Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018.

Borba protiv korupcije zahteva širok front sastavljen od političkih faktora uz pomoć stanovništva i uz čvrst i jasan stav i podršku  institucija. Potrebna je izgradnja poverenja na relaciji stanovništvo- zakoni- institucije kao i jasni primeri da se u praksi ne dopušta korupcija.