Samo mržnja Srbina spašava

Srbija je ponovo posle dve godine u izbornoj kampanji koja nažalost kao da nije prestajala još od 2014. Malo toga se promeni od izbora do izbora. Protekli period obeležen je ratom obaveštenja dve suprostavljene stranke. Pomalo je dosadilo običnom čoveku to prozivanje:  “ Lopov, lopov!” Kao u onoj priči o dečaku koji stalno viče: “ vuk, vuk” i kada se na kraju pojavi vuk više mu niko ne veruje.

Inspirisan novinskim člankom jednog od vodećih političara ove zemlje odlučio sam da napišem šta je to što nam fali po mom mišljenju. Ne želim da moj tekst bude shvaćen kao filipika protiv  jedne stranke na korist druge. Niti da bude ideološki ili politički obojen iz poštovanja prema onima koji će ga čitati. Cilj je nešto sasvim drugo. Želim da čitatelji sami dođu  do zaključka posle čitanja teksta.

Šta je to što me inspirisalo na ovaj članak? “Све што нам приговарају пада у воду оног тренутка када видите да се, упркос свим непремостивим разликама, уједињују у мржњи према Вучићу и жељи да се докопају власти.“ izvor: http://www.sns.org.rs/novosti/vesti/selakovic-opoziciju-ujedinjuje-mrznja-prema-vucicu

Nije stvar u onome što je izrečeno već u pominjaju mržnje. Zašto se kod nas u politici shvata sve tako lično? Zašto kod nas samo jedan može odlično raditi posao? Zašto uvek smatramo da smo najbolji u nečemu i da nema boljih? Na kraju, da li su svi koji razmišljaju drugačije ili smatraju da treba da glasaju za nekog drugog vođeni mržnjom protiv nekoga ili nečega?

Nama nedostaje demokratije u političkom dijalogu. Nama nedostaje tolerancija, dijalog, a ne stranačka obaveštenja. Iako je odavno prošlo vreme u kome „ ako nisi za mene onda si protiv mene“’ – ipak je opstao isti mentalitet. Svaki izbori su kod nas sudbonosni. Ako ne glasaš za određenu stranku na pogrešnoj si liniji ili na pogrešnom političkom kursu. Ili si za ispravne ili si izdajnik ili mrziš kao u ovom slučaju. Kao da nikad nismo izašli iz 1945.

Zašto nismo došli do stadijuma u kome političari treba da shvate da je njihov zadatak da zemlju izvuku iz bede u kojoj se nalazimo? Da svako novi koga narod postavi na čelo zemlje treba samo da nastavi ono što je započeto ili tamo gde je prethodnik stao. Jedina prava vodilja  je put u prosperitet, a ne put kome su razne stranke skretnice. Put na kome će proći više ljudi iz različitih stranaka- put koji će biti smernica. Zbog toga ne mogu da razumem potezanje teških reči.

Normalno je i prirodno da se na funkcijama smenjuju ljudi. Nije sramota ukoliko neko ne dovrši posao do kraja i nije sramota ako neko zna neki posao bolje od prethodnika. Možda kada to shvatimo zaista krenemo napred.

Sputava nas sujeta, licemerje, dvostruka merila i neiskrenost. Setimo se naših velikana: Vuka Karadžića ili Nikole Tesle. Jedan i drugi morali su napustiti svoje podneblje da bi bili priznati. Karadžiću su oni tvrdokorni, protivnici napredovanja zamerali reformu jezika. Tesla nije mogao da ostvari sve ono o čemu  je razmišljao u zaostalom kraju. Hoćemo li iz istorije izvući neke pouke ili ćemo iznova i iznova svaka generacija da ponavlja iste greške i da kao Kalimero prebacujemo krivicu na nekog drugog? Politička elita koja nosi odgovornost i načini ophođenja preslikavaju se na društvo. Pesnik B. Miljković je jednom rekao:“ Ubi me prejaka reč“.

Potrebno je samo malo pažnje na ono što izgovaramo. A ta mala pažnja može mnogo da promeni društvo oko nas. Društvo u kome je itekako potrebno mir, tolerancija, razumevanje umesto mržnje. Glasovi se ne skupljaju na animozitetu prema drugoj stran(c )i  već na konkretnim (ne)delima. Ponudite dela umesto reči i mi ćemo glasati.

Na kraju, rečeno je: „Ne ume da vlada ko se suviše boji mržnje“.

Auto: BK