Poslednji pozdrav profesorici Nadi Generalović

U teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 5. juna nešto posle 16.00 časova poginula je naša koleginica i profesorica Nada Generalović.

Vest o njenoj smrti sve nas je duboko uznemirila i zabolela. Teško je prihvatiti njen odlazak kao realnost i još teže pomiriti se sa tim.

Naša Nada ostavlja neizmernu prazninu, u našoj školi i našoj sredini, u srcima svih nas koji smo je voleli i poštovali. Tu prazninu možemo ispuniti uspomenama i sećanjima, ali je nikako ne možemo nadoknaditi.

Svako ljudsko biće je nova i neponovljiva priča. Započinjemo je svojim rođenjem, ispisujemo stranice svakog dana, meseca i godine, a onda se pretvorimo u nečije sećanje.

Rodila se naša koleginica 11. februara 1962. godine i donela radost svojim roditeljima Danici i Milanu Lončaru. Najranije dane svog detinjstva provela je u rodnom kraju gde je i završila osnovnu školu. Upisom u srednju školu odabrala je posao fizioterapeuta verujući da će tako pomagati i biti bliska sa ljudima. Međutim, ljubav prema knjizi i čitanju, nasleđena od oca, odvela ju je na studije jugoslavistike u Zagreb.

Veliki grad dao joj je mogućnost da osim studija odlazi na brojne koncerte, u galerije i pozorišta koja neće
nikad prestati da voli. Nakon završetka fakulteta životni putevi, i kako je govorila železničke pruge, vraćaju je ponovo u rodni kraj gde će započeti svoj profesorski život. Kao svaki mladi čovek, radovala se prilici da stečeno znanje prenese nekoj novoj generaciji, verujući da književnost može i treba da oplemeni svakog čoveka.

Budućnost je bila pred njom. Dogodila joj se ljubav sa Borisom Generalovićem sa kojim je 1992. godine dobila ćerku Nedu. Bilo je ratno vreme, ali Nada nije želela da
se preda pred novim izazovima života. I u teškim okolnostima verovala je da je majčinstvo važnije od svega.
Godine 1995. odlučuje da rodi svoju Anju, ali ne u starom kraju kako je planirala nego u Vojvodini gde su je doneli vetrovi ,,Olujeˮ. Tako se njen privatni i profesionalni život nastavlja u Bačkoj Topoli i u Poljoprivrednoj školi.

Sada kada je otišla iz naših života, ostaju nam samo sećanja i uspomene na zajednički rad, na druženje, na priče i šale, ostaju uspomene na jednu veliku, hrabru i požrtvovanu ženu, ženu dobre i plemenite duše, ženu velikog srca.

Neizmerno smo joj zahvalni na vremenu koje smo sa njom proveli.
Neka joj je večna slava i hvala.

Aktiv za srpski jezik i književnost Poljoprivredne škole sa Domom učenika